Rusko klesanje Mikelanđelovog kamena 1

Publika je malobrojna, ali kao da je izvučena iz Tolstojevih romana. Tu su prezimena za koja bi se pomislilo da su zauvek nestala – Bolkonski, Obolenski, Orlovi, Kutuzovi…

Nije lako reći šta spaja sudbinu glavnog junaka filma, renesansnog genija Mikelanđela Buoanarotija i slovensko nasleđe i šta je organizatore motivisalo za ovu projekciju, ali je je nesporno da je te analogije video, ne samo autor, nego i viši novoi ruske kulturne i političke sfere.

Drugačije ne bi predsednik Rusije Vladimir Putin poklonio kopiju ovog filma papi Franji, prilikom posete Vatikanu u julu prošle godine, zajedno sa ikonom sa likom apostola Petra i Pavla.

Film je snažan, ne samo po onome što se vidi, nego još više po onome što se ne vidi na površini, na kojoj se Mikelanđelo muči i pati. U svih 130 minuta, nema nijednog trenutka Mikelanđelove radosti. Samo teškoće i muke.

Kamen igra najvažniju ulogu u Mikelanđelovom životu. Zato su najduže scene biranja i sečenja kamena na Karari. One podsećaju na pripreme kamena za faraonske spomenike i obeliske u starom Egiptu. Kamenu gromadu, kad silazi niz planinu vuče 30 volova. Kad su jednom pitali Mikelanđela kako vaja, on je navodno odgovorio: „Uzmem mermer i odsecam sve što je suvišno“. On, međutim, priznaje da svaki njegov plan prevazilazi njegove moći. Zato je i grobnica pape Julija II sa čuvenim Mojsijem ostala nedovršena, a iz Sikstinske kapele je gotovo proteran.

Dok naporno komanduje spuštanjem kamena monstruma s Karare, njegovi saradnici razgledaju tadašnji vodeći erotski priručnik toga doba, I Modi koji je sadržavao eksplicitne erotske sonete, tada uticajnog pesnika i deklarisanog homoseksualca, Pjetra Aretina iz Toskane, Sonetti lussuriosi koji su napisani kao pratnja grafikama seksualnih poza Đulija Romana. Prvobitno izdanje napravio je Markanato Rajmondi koji je radio za Rafaela.

Čak i u tom trenutku, na kamenoj planinskoj litici, sa ogromnim isklesanim kamenom u pozadini, Rafealov hedonizam proganja opskurnog genija.

U svemu tome on pokušava da zadovolji svoje rođake i porodicu unosnim kupovinama nekretnina. Već tada zna da kad Mediči stignu u Firencu, sve će duplo da poskupi.

Ta transakcija ne može da se sakrije od papskih ušiju. Kad bude tražio novu zaradu, to će mu biti jasno rečeno. Sve to samo ga još više uverava da je meta uhoda, dvoličnih i ljubomornih ljudi, jer će mu dugogodišnji saradnik priznati da ga je upravo on izdao.

Za to vreme, dok je Mikelanđelo opsednut radom, ponekada na ivici ludila, njegov najveći rival, Rafaelo, uživa u muzici, ženama i dobrom vinu. Kad je Rafaelo umro u 37. godini, zbog, kako se pričalo, temperature koju je dobio od preteranog uživanja sa svojom ljubavnicom, ceo Rim je bio u žalosti.

Na njegovoj ekstravagantnoj sahrani uz veliku pompu u mermernom sarkofagu na Panteonu, prisustvovale su mase Rimljana. Na grobu je napisano: „Ovde leži poznati Rafaelo od koga se priroda plašila da je ne obuzda dok je živeo, a kad je umro, plašila se da sama ne umre“.

Ali, nije bilo sažaljenja kod njegovog savremenika i rivala Mikelanđela Buonarotija. Stariji umetnik, koji je u to vreme bio u svojim 40-im, osam godina stariji od Rafaela, napisao je pismo u kojem je optužio Rafaela za plagijat, žaleći se da sve što je Rafaelo znao o umetnosti, saznao je to od Mikelanđela.

Mikelanđelova ogorčenost potiče iz njihovog zajedničkog rada 1508. u Vatikanu. Dok je Mikelanđelo veoma teško radio oslikavajući Sikstinsku kapelu, kad je mladi Rafaelo došao u Rim, odmah je počeo da zaokuplja pažnju i poštovanje za svoj rad i papskim odajama, koji je jasno pokazivao Mikelanđelov uticaj.

Iako nije bilo sumnje u Mikelanđelov genij, Rafaelo se pokazao kao lični favorit pape Lava X, verovatno ne samo zbog svog umetničkog talenta, nego i verovatno zbog svoje šarmantne ličnosti. Mikelanđelo je bio poznat po svojoj mrzovoljnosti.

On sigurno nije bio srećan kad je video svoj portret na Rafelovoj fresci pod imenom Stanza della Segnatura, gde su svi bili mrzovoljni i usamljeni, kao moderni Heraklit, koga su zvali Heraklit Mračni.

Mikelanđelo je morao da bude još više uvređen kada je jedan ambasador greškom objavio da je Rafelo ukrasio Sikstinsku kapelu. Završetak Sikstinske kapele trebalo je da bude Mikelanđelov trenutak slave, ali činilo se da je njegov rival Rafaelo dobio svu pažnju i nove porudžbine.

Rafaelo je dobio nove, veoma poželjne narudžbine kao što su tapiserije za Sikstinsku kapelu, papski portreti i freske za luksuznu vilu papinog bankara i blagajnika, Agostina Ćigija, danas poznatu kao Vila Farnezina. Upravo je Ćigi bio jedan od zaštitnika skarednog pesnika Pjetra Aretina.

Vila je postala svojina porodice Farneze 1577, a Mikelanđelo je predložio da se ona poveže mostom s Palatom Farneze, koja se nalazila na drugoj strani Tibra i u kojoj je on radio.

Most je započet, njegovi ostaci se vide i danas, ali nikad nije završen. Kasnije je vila pripadala Burbonima iz Napulja, a od 1861. španskom ambasadoru u Rimu. Danas je svojina italijanske države i u njoj se nalazi Uprava za crtanje i štampu Nacionalnog instituta za grafiku.

Rafaelo nije bio jedini Mikelanđelov rival.

On se nalazio u sukobu i sa Leonardom da Vinčijem, drugim velikim renesansnim majstorom. Leonardo je bio 30 godina stariji od Rafaela, a 22 od Mikelanđela. Između njih postojalo je legendarno rivalstvo tokom dekorisanja Palate Vekio u Firenci. Oni su bili u tako lošim odnosima da je u jednom trenutku Da Vinči napustio Firencu i otišao u Francusku, samo da ne bi bio blizu Mikelanđela.

Možda je rivalstvo među njima bilo neizbežno, imajući u vidu da su se svi smatrali genijima na istom polju, svi su radili na sličnim projektima u istom gradu i u isto vreme. Ali, Mikelanđelova teška priroda igrala je svoju ulogu.

Različito od jednostavnog i zadovoljstvima sklonog Rafaela, Mikelanđelo je smatran usamljenim mrzovoljcem, koji je imao burne odnose sa svojim patronima i pomoćnicima. On je bio uvereni katolik koji je vodio spartanski život, spavao u svom odelu i obući, i jeo zbog nužnosti, a ne zbog zadovoljstva.

Dok je Rafaelo imao reputaciju Kazanove, o Mikelanđelu se govorkalo da je živeo monaškom čistotom, boreći se protiv svoje potisnute homosekusualnosti. Mikelanđelo nije voleo Rafelovu popularnost, društvenost kao i njegovu umetničku reputaciju.

Nema sumnje da je u današnje vreme Mikelanđelo ostavio dublje tragove i da je nadmašio Rafaela kao slikara, ali i skulptora.

O obojici velikana, na svoj način, pisao je Sigmund Frojd. Frojd je napisao studiju o Leonardu i njegovoj verovatnoj homoseksualnosti, a svoju analizu Mikelanđelovog Mojsija objavio je neposredno pred početak Prvog svetskog rata.

Veličanstveni umetnički radovi nikad ne mogu da se razumeju bez upotrebe psihoanalize, piše Frojd. Jedno od takvih dela je Šekspirov Hamlet. Drugo delo je Mikelanđelov Mojsije. Mikelanđelove scene sa skulpturom Mojsija, među najupečatljivijim su scenama u filmu.

To je samo fragment grobnice koju je umetnik podigao za moćnog papu Julija II. Grim ju je opisao kao krunu moderne sklulpture.

Frojd priznaje da ni jedan druga statua nije ostavila na njega tako snažan utisak kao ova. Skulptura je, prema navodima Henrija Toda, isklesana između 1512. i 1516. godine.

Ovde je reč o silasku sa Sinaja, kad je od Boga dobio ploče sa zapovestima, i o trenutku kad je shvatio da su Jevreji u međuvremenu napravili zlatno tele, kome su klicali, obigravajući oko njega.

Mikelanđelo prikazuje poslednji momenat oklevanja, zatišje pred buru. U sledećem trenutku će da zakorači, razbiće tablice sa zapovestima i izliće sav svoj gnev na otpadnike. Jakob Burhart smatra da je to upravo čas kad je spazio obožavanje zlatnog teleta.

Frojd je Mojsijev izraz lica protumačio drugačije od svih drugih. Biblijski Mojsije je podlegao besu i strasti i razbio tablice, te tako izneverio misiju i društveni zakon čovečanstva napisan božjom rukom. Prema Frojdovom tumačenju, Mikelanđelov <I>Mojsije<I> je tako predstavljen kao da se savladao, potisnuo agresiju i sačuvao tablice sa zakonom. Znači, Mojsije se, kao pravi božji sin i sin uopšte, odrekao zadovoljenja afekta i sačuvao zakon Boga-oca.

„Mikelanđelo se, kao umetnik koji je živeo u vreme kad su nagoni u velikoj meri već bili pod dominacijom društvenog i verskog superega, nesvesno i nenamerno suprotstavio biblijskom tekstu. Na taj način je iskazao više istine o čoveku svoga doba koga su sile represije već savladale. U isto vreme umetnik je istakao i svoj odnos prema papi Juliju II, koji je bio umetnikov autoritet i kome je i posvećen ovaj spomenik“, napisao je Frojd.

Možda je pravilno razumevanje filma u rečima kneza Mihaila Orlova, koji nam je na kraju rekao: „Mi smo danas usamljeni kao Mikelanđelo, ali klešemo naš kamen i spustićemo ga niz liticu“.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.