Posle poezije, Radona Kanjevac nedavno je čitaocima, u izdanju Službenog glasnika pitko podastro ne poeziju nego knjigu Čovek u senci, kojoj gore odaslate ocene o poeziji isto tako pitko pripadaju. Ovo knjiga predstavljena je kao beleška, utisak, neka vrsta tananog brevijara o vlasti, književnosti, ljudima, slobodi, gradovima, književnost, zavičaju, sve ono što je pisac godinama sažimao zapisimo o svojim emotivnim i fizičkim doživljajem prisutnosti.

Na putu od novinara, preko pesnika, sada ste pristigli do knjige“Čovek u senci“. Iako u njoj na početku kaže da se vaše suštinske emocije ne nalaze čak ni u vašim pesmama, jer je to nešto što se nalazi duboko u vama, što celog života osećate, ali da to nikada nećete napisati, čini se da ste ipak nešto od toga „izbacili“ iz sebe?

– Ovakve se knjige pišu veoma dugo, a čitaju kratko. Ne morate da ih čitate od početka i nije neophodno da ih pročitate do kraja. Kad sam, nakon dvadeset godina, odlučio da objavim ovu knjigu, uprkos njenoj sasvim ličnoj vizuri, gledao sam, pre svega, da objavim ono za šta mislim da bi bilo zanimljivo čitaocima. U onim delovima knjige u kojima sam pisao o sebi, a toga nema mnogo, pokušavao sam, pre svega, da budem iskren. Pesnici su osetljivi ljudi pa je ta iskrenost često na samoj granici dobrog ukusa, ali vi ne možete uvek govoriti o sebi sa ironijom. Uostalom, možda je ironija ta potreba da od svega napravimo šalu, čemu je tako sklona bila moja generacija, veći dokaz nečije slabosti od bilo kakve patetike. S druge strane, za svakoga ko se oseća kao čovek u senci moglo bi se reći da je emotivan, a takvih u našoj zemlji nije mali broj.

Da biste se složili da je ovo jedna vrlo emotivna knjiga u kojoj ste više sa iskustvenom blagonaklonošću „razotkrili“ svoj unutrašnji svet no što ste „razorili“ ono što je bilo ili jeste oko vas?

– Mnogi ljudi koji su pročitali ovu knjigu rekli su mi da sam napisao baš ono što oni misle. Mi se rađamo i umiremo sa suzama, život nam počinje i završava patetično. Emocije su ono što nas vezuje ne samo za ljude nego i za knjige. Najčešće ne umemo ni da objasnimo zašto nam se neka knjiga dopada. Stvar sa emocijama, međutim, nije tako jednostavna kao što izgleda. Ono što je za vas preemotivno, za nekoga bi moglo biti dosadno, ono što je preemotivno u Novom Sadu ponekad je nedovoljno emotivno u Nišu, a ono što je previše emotivno u Zagrebu često je nedovoljno emotivno u Sarajevu.

Mislim da vreme u kojem živimo generalno ima problem sa emocijama. Rastu generacije mladih ljudi koje ne pokazuju nikakvo razumevanje za probleme drugog. To ne znači da već njihova deca neće biti moralni ljudi, jer se ljudi, kao i gradovi, menjaju brže nego što primećujemo. Džoni Štulić peva o tome da su „gradovi isti kao ljudi“.

Pokazali ste jednu gotovo neverovatnu nežnost prema nekim događajima, ljudima koje možda možemo svako za sebe da naslućujemo, moguće s toplom namerom da se to nekako pitko uokviri, staloži, popiše, ako ne i odagna u fundus za, što da ne, sledeću belešku?

– Kao što se i poezija, u nekom uzvišenom smislu, ne piše za savremenike nego za drugi život, za onaj svet, tako ni ovakve knjige nemaju neku posebnu obavezu prema savremenicima, niti mogu bilo koga da amnestiraju od bilo čega. Amnestija se ne dobija u knjigama, već na sudu. Čini mi se da danas, deset godina nakon 5. oktobra, amnestija više nikome nije ni potrebna. Naš je politički život jedna melodramatična farsa, kao latinoamerička sapunska opera, naši su gradovi postali komični postmodernistički arhitektonski eksperimenti, skoro sve naše novine su tabloidi, a sve televizije su nam komercijalne. Po ko zna koji put, kao što je rekao Miljković, sloboda nije umela da peva kao što su sužnji pevali o njoj. Možda je to dobro formulisao i Andrić, koji je rekao da je sloboda san, kome najčešće nije suđeno da će biti ostvaren, ali jadnik je svaki onaj koji taj san nikad nije sanjao.

Napisali ste, bolno s pravom, da samo sam čovek može biti istinski slobodan?

– Nekad je čovek sam zato što sam tako hoće, a nekad je sam zahvaljujući sopstvenoj prirodi. Usamljenost nije samo preduslov za slobodu nego i za dugu vladavinu. Neki su čuveni vladaoci bili usamljeniji od svakog svojeg podanika. Najuspešniji manekeni usamljeništva su ipak pesnici. Dobra poezija je često nevidljivi most između dva usamljenika. U demokratskim društvima ljudi su na prvi pogled usamljeni, ali suštinski slobodni, dok su u diktaturama prividno jedinstveni, ali nisu slobodni. Usamljenost čoveku zaista donosi više slobode. Više slobode najčešće znači više izbora, ali manje ljubavi. Svako je od nas ponekad u prilici da izabere ono što mu je važnije.

Više ste puta pisali o tome zašto ste otišli iz novinarstva. Da li su danas razlozi koji su vas na to naveli drastičnije ogoljeni, dovoljno da ste se s pravom „sklonili?

– Jedan deo ove knjige posvetio sam novinarstvu jer je to tema od koje nikad neću moći da pobegnem, niti ću ikad moći da čitam novine kao normalni ljudi. Kad razmišljam o savremenim medijima, često se setim jedne pesme Brusa Springstina, koja kaže, otprilike, „57 kanala, a ni na jednom ništa“, iz vremena kad smo mi imali samo jedan televizijski kanal, a danas imamo čitavu kanalizaciju.

Problem srpskog novinarstva je zapravo problem celog našeg društva i svodi se na jednostavno pitanje – može li tuđi novac upravljati našim životima ili ćemo se ipak za nešto i sami pitati. Ne mogu novinari biti najsiromašniji deo društva, a da nam novine budu najčestitije i najbolje. Što ima više televizija imamo sve manje programa, što je više novina, sve je manje pouzdanih informacija, a što više koristimo Internet čini nam se da sve manje znamo. Živimo u jednom paradoksalnom vremenu.

Još jedno malo podsećanje, budući da ste se muzikom bavili na različite načine. Rekli ste svojevremeno da je rokenrol divno stajao ili obeležio komunizam u kojem smo nekada živeli. Koja to muzika pristaje demokratiji, ma kakva ona bila, u kojoj imamo sreću ili nesreću da danas živimo?

– Dvadeseti vek bio je pre svega vek levih ideja. Jedna od tih ideja bio je i rokenrol. Nije se slučajno zlatno vreme rokenrola, šezdesete i sedamdsesete godine, poklopilo sa zlatnim dobom komunizma. Ako ćemo pošteno, zajedno sa komunizmom propao je i rokenrol. U našoj zemlji se, na primer, dugo verovalo da je rokenrol muzika sa zapada, ali u svojoj suštini, ideje rokenrola bile su veoma bliske vrednostima na kojima je odrastala moja generacija – kosmopolitizmu, ravnopravnosti, internacionalizmu.

Ovo sadašnje vreme, u kojem neki ljudi koji razmišljaju na komunistički način pokušavaju da promovišu ideje liberalnog kapitalizma, u skladu sa svojom prirodom, ima i muziku kakvu zaslužuje – neki postinformatički, ravnomerni, jednolični zvuk koji se ne može slušati bez stimulativnih sredstava, jer niko normalan ne može da podnese toliku agresivnost tehnologije nad ljudskom prirodom.

Madrid i Barselona

Na promociji knjige Čovek u senci u Madridu, prvom predstavljanju knjige nakon Beograda, najviše me je fascinirao neki fini, mladi svet, ne samo po godinama nego, čini mi se, i po nekom optimizmu, drugačiji od posetilaca književnih večeri u Srbiji. Devedesete godine su nam, eto, donele i to da u velikim evropskim gradovima možda imamo bolje i obrazovanije čitaoce nego u Srbiji.

Madrid mi se dopao više nego Barselona, jer u Madridu, kao i u Beogradu, čovek oseća da je došao u grad koji se ponaša kao da je centar sveta, iako mu toliko toga nedostaje. U Barseloni sam često imao utisak da sam u nekom dalekom pariskom arondismanu. Tek tamo sam shvatio zašto su Pikaso, Miro i Dali živeli u Parizu. Oni su se tamo osećali kao kod kuće.

Tužna replika političkog života

Naš je književni život samo tužna replika našeg političkog života. Naši su pisci podeljeni strukovno, generacijski, poetički. Dvadeset godina nakon početka privatizacije naša dva najuspešnija izdavača su i dalje Zavod za udžbenike i Službeni glasnik. Naše su biblioteke postale partijske ekspoziture koje služe za kadrovsko namirivanje minornih stranaka, čiji članovi najčešće ništa ne čitaju. Emisije iz kulture u našim medijima su hvalospevi i lakirovke, a ispod žita se odvija čitava mala borba između klanova. Književnost je u našim televizijama prognana u posleponoćne termine koje gledaju samo osobe koje imaju problem sa normalnim snom. Onda se pitamo zašto smo tako ostrašćeni, zašto se kod nas malo čita, zašto se zatvaraju bioskopi…

„Kraj poezije“

Na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu, osim knjige Čovek u senci, pojaviće se i knjiga mojih izabranih pesama Kraj poezije, u izdanju izdavačke kuće Plato books. U njoj se nalazi jedan izbor moje poezije, u likovnoj opremi Miška Pavlovića. Posebno se radujem što će se ova tanka knjiga (110 strana) pojaviti kod ovog izdavača u isto vreme sa izabranim knjigama Džonija Štulića, čime se gospodin Gojković i Plato books izdvajaju kao kuća koja brine o toj, na prvi pogled nevidljivoj, neraskidivoj vezi između naših rokenrol generacija i književnosti.