Većina ljudi učestvuje, dobrovoljno ili ne, u malograđanskom, potrošačkom kič balu jedne nasilne civilizacije u kojoj gde god da zagrebete navaljuju nikad pripitomljene zveri, pritajene iza maske uljudnosti i formalizma. Milena Marković peva baš o tim silama nemerljivim ispod kože (jooj: mnoge zveri iz mene plaze), o nagonu, besu, demonima koje je ipak moguće kultivisati makar time što ćemo ih osvestiti, umetnički izraziti. U tome je i sav smisao pevanja. Progovaranje u svoje i u tuđe ime, višeglasno, kao da se radi o još jednoj drami, ali ovoga puta životnoj, koja nas prevazilazi, mrvi, ubija, čini smešnima, raduje, bio bi možda najjači utisak koji ostavlja ova knjiga. Neposredan, direktan ton ovih pesama, jednostavnost izražavanja tuge ili sreće ne postaje ovde nikada banalno ili isprazno jer se baš u tom surovo iskrenom tonu prema sebi i prema drugima oseća jaka emocija, za ovu autorku već prepoznatljiva ultimativnost osećanja i misli. Naravno, ovde se radi o iskrenosti u umetničkom smislu, o srećno pronađenom izrazu. Nikakva iskrenost, bar ne kod profilisanih autora, ne pomaže ako nije u paketu sa pesničkim umećem. Takođe, ne postoji psovka koja se ne može dobro umetnički iskoristiti. Kod Milene Marković psovke i sleng uglavnom su na dobrim mestima, upotrebljeni ne radi sebe, da bi se pokazala nekakva urbanost ili neustrašivost, već su u kontekstu pesme koja govori upravo o suprotnom, o slabosti, granicama ljudskog postojanja, prkosu, vitalnosti.

Voleo bih da mogu izbeći svo uobičajeno nužno (formalno) kritičarsko parazitiranje, izraze kao što su lirski subjekt i slično i napisati, a da to ne zvuči patetično, da je Milena Marković u ovoj knjizi iznela svoje srce pred nas i da mi vidimo, osećamo, kako ono kuca, krvari, raduje se, odbija da umre, nestane, da se preda sivilu duhovne inercije i relativizma, površnosti, banalnosti koja nam se nameće. Vinaver je pisao o dekadentnosti prirode, Rastko Petrović o svakodnevnoj telesno-duhovnoj ekstazi. Na sličan, ali jedinstveno ženski način, u svedenim pesmama, besprekornim stilom, gde svaka reč donosi neki novi smisao, Milena Marković snažnim arhetipskim slikama osvešćuje svoj odnos prema transcendentnom (laka krila, konopci), kao i odnos prema starenju, precima (div, baba pomagaj), stvarnim i zamišljenim potomcima, partnerima, ljudima sa kojima u jednoj moralno devastiranoj sredini živi empatijski dajući im glas (šank: ja sam bila negde i videla sam/ mladi su stari a život je kurva slatka). Meditira pesnikinja o prirodi, o društvenim pobednicima i gubitnicima (vegetarijanci), smrti, deci (čučim i gledam: zašto misliš da više znaš od bube ili oblaka/ ili deteta što puzi i dira zemlju prstima/ i uživa u njoj), o životinjama, izmetu (razvitak), orfejski udahnjuje dušu neživom, kamenju (starost isto), priznaje poraze i ograničenja ali i pleše ekstatično u lišću uspevši da sublimira težinu života (oktobar bato: ja kad budem igrala/ sa krvavim lišćem/ bato). Stihovi ove autorke ostaju u uhu zbog jačine i jednostavnosti (izobilje: boli me izobilje; sretna nova godina: plačem u kupatilu/ zvezde sjaje na nebu) dok je vidljiva lakoća izraza samo dostignuta perfekcija, brižnost u iskazu. Ove pesme imaju, svaka za sebe, egzistencijalno jak dramski zaplet, napetost, koji se elegantno prevazilaze poetskim stavom i suverenim stilom. One su kao nekakve mikrodrame. Jedna od najduhovitijih i najuspelijih u knjizi je pesma div. Kao i druge, teško ju je prepričati a da se ne ubije čar.

Na kraju, ne najmanje važno, ono što osvežavajuće pleni, očarava u ovoj knjizi, za razliku od prethodne tri, kreativno je dopisivanje u duhu naše narodne, starogradske poezije (ptičje oko na tarabi, moj golube). To daje još veći zamah ovoj poetici i svedoči o talentu koji se razvija i širi na najlepši način u neočekivanim pravcima. Naime, dar ne priznaje formalne granice, podele na urbano/ruralno, moderno/tradicionalno, pravilno/nepravilno, patrijarhalno/feministički, dar je prvobitna stvaralačka magma, imaginacija iz koje nastaje sve. Posle čitanja četvrte knjige ove autorke ima se utisak da će taj nepogrešivi, beskompromisni umetnički instinkt, to ptičje oko na tarabi, ta pesnička samosvest i dalje biti dobri duh pesnikinje Milene Marković.