SAD i posle

Pritisak američkih snaga na našu zemlju se nastavlja. Prethodno su nas bombardovali po principu selektivno odabranih ciljeva. Tri puta su mene lično pokušali da pogode. Prvi put su sredinom aprila 1999. godine preko obaveštajnih podataka i provere sa satelita utvrdili da ću noć provesti u svom stanu u Zemunu. Promašili su me za manje od sto metara. Greškom su pogodili Dom vazduhoplovstva u centru Zemuna. Dvadesetak dana kasnije, verovatno po podacima špijuna sa terena, saznali su da ću sedmog maja uveče biti u redakciji časopisa. Tada su greškom pogodili kuhinju Hotela Jugoslavija. Ovoga puta promašili su me za skoro dve stotine metara. Izašao sam na ulicu i krenuo prema svojoj tajnoj lokaciji, kada me je uskoro iznenadio i treći bombaški napad. Na moje oči direktno su pogodili kinesku ambasadu. Nešto kasnije Amerikanci su se izvinjavali Kinezima rekavši da nije to bio njihov cilj. U pitanju je greška. Naravno da sam ja sam znao šta se iza toga krije.
Tri neuspela američka pokušaja da me likvidiraju strateškim oružjem ja sam shvatio kao konačnu opomenu. I preduzeo sam čitav niz mera koje su imale za cilj uvećanje lične bezbednosti. Za početak sam rešio da promenim ime i prezime i da izvršim plastičnu operaciju kako me njihovi ulični dojavljivači ne bi prepoznavali svakog trenutka i na svakom ćošku, i kako me ne bi slikali tajnim aparatima i slali sliku preko mreže na proveru u centralu, tamo negde u Bosni. Kratko vreme sam bio u dilemi u koju ličnost bi bilo najbolje da se maskiram. Shvatio sam da bi bilo svrsishodno da postanem neka obična ličnost, jer su one najmanje sumnjive. U svim špijunskim romanima koje sam čitao, pisalo je da su tajni agenti obično neki neupadljivi ljudi, prosečnog izgleda koji ničim ne zaslužuju neku dalju proveru. Pošto to svi znaju, to znači da Amerikanci imaju sve spiskove običnih ljudi koji su samo naizgled neupadljivi. Zbog toga sam rešio da uzmem lik čoveka koji je bio i tamo i ovamo. Običan čovek koji se bavi javnim poslom. Tako sam rešio da se prerušim u čoveka koga sam znao odranije i koji je ispunjavao i druge kriterijume otporne na razne vrste kompjuterskog pretraživanja. Čovek se zove Radomir Vuković i poslednjih godina bio je urednik nekakvog časopisa. Ni on ni taj časopis nisu bitni, ali upravo taj podatak da njega niko ne dira već desetak godina i da su ga pustili da realizuje 27 brojeva tog svog časopisa, jeste samo po sebi veoma indikativna stvar. Prelistavajući svoje beleške pronašao sam podatak da je u prvo vreme on bio okarakterisan kao jedan od projekata Miloševićeve mimikrije. Naime, u tom periodu srpski autokrata osnovao je čitav niz institucija koje su formalno bile protiv njega, a u stvari on je sve to finansirao i kontrolisao. Tako je osnovao Socijalističku partiju, JUL, i neke druge partije, a preko Karića finansirao je i stvaranje Socijaldemokratije kao i nekih drugih trabant institucija. Nešto pre toga organizovao je i svoju masonsku ložu, a o preduzećima, malim i velikim da i ne govorim. Dakle, u to vreme se smatralo da je u tom paketu prošao i pomenuti Vuković, tim više što je tiraž njegovog časopisa bio bedan u odnosu na gledanost PINK televizije. Ali posmatrano na daljinu, on je zgodno upotpunjavao deomokratski ambijent. Nešto kasnije su mi kolege iz Obaveštajnog centra ukazale na podatak da taj Vuković nije bio član KPJ. Jedino članstvo koje mu je verifikovano jeste ono u Filatelističkom društvu Banovo brdo, polovinom sedamdesetih godina. Par puta je fotografisan na uličnim protestima, ali to se uzimalo kao omaška službe jer je broj šetajućih ljudi u to vreme bio zaista veliki. Jedno vreme me je zbunjivao podatak da je bio predsednik komisije za likovnu delatnost pri Gradskom fondu kulture Beograda. Proverom je ustanovljeno da ga je Voki Kostić tu ubacio u cilju provere intelektualnih i organizacionih sposobnosti. Da je ovo moglo da bude tačno govori i podatak da je 1994. godine dobio Zlatnu značku Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. Na spisku od oko devedesetak ljudi bili su tada i Mira Marković, Bata Živojinović i general Gvero i mnogi, mnogi drugi.
Na pravi trag upućuje izveštaj našeg FIN agenta, iz februara 1997, koji je utvrdio da je Vuković za prvih šest brojeva svog časopisa potrošio sav raspoloživi novac. U tome su aktivnu ulogu odigrali vešto ubačena ekipa dizajnera i štampara koja mu je svoje usluge naplatila bez milosti i ikakvog patriotskog nadahnuća, što je inače bila omiljena Vukovićeva fraza na javnim skupovima. Sada je stvar bila jasna. Taj čovek je bio potpuno neupadljiv i nevažan, što su bili preduslovi za bezbednu mimikriju u našem urbanom totalitetu. I sve bi ovo bilo u redu da on pre godinu dana nije doživeo tešku saobraćajnu nesreću. Pod nerazjašnjenim okolnostima on je svojim kolima udario u dolazeći autobus. U svim dokumentima i saobraćajnim izveštajima provejava sumnja – ljudski faktor, zamor materijala ili nešto treće.