Vilijem Montgomeri Niko ne treba da žali zbog smrti Sadama Huseina. On je bio brutalni diktator koji je lično odgovoran za smrt najmanje milion ljudi, invazije na Iran i Kuvajt, korišćenje hemijskog oružja protiv sopstvenog naroda i vladavinu terora u svojoj zemlji. Ali postoje mnogi razlozi da se žali zbog načina na koji je umro.
Snimci egzekucije Sadama Huseina napravljeni kamerom na mobilnom telefonu bili su jednostavno poražavajući. Oni su učinili da legendarne masovne ubice u svetu izgledaju kao mučenici, kao žrtve prave rulje. Poruge koje su šiitski ekstremisti uputili Sadamu neposredno pre pogubljenja odjeknuće širom Iraka i muslimanskog sveta uopšte.
Taj čitav odvratni prizor podsetio me je na to kako su ekstremisti u ovom regionu namerno počinili najgore moguće zločine nad drugim etničkim grupama, kako bi bili sigurni da neće biti apsolutno nikakave šanse za neko buduće pomirenje. Ovaj akt pripada toj kategoriji.
Pre svega, dva zakonska preduslova – da se egzekucija ne sme izvršiti na praznik i da irački predsednik i dvojica njegovih zamenika imaju 30 dana da stave svoje potpise na nalog za egzekuciju – irački premijer je jednostavno ignorisao. Ponovljeni napori američkih zvaničnika da se izvršenje presude odloži, dok ne budu rešena sva zakonska pitanja, bili su, takođe, ignorisani.
Drugo, zbog žurbe, egzekucija je tačno pala na prvi dan sunitskog religioznog praznika Id al-Adha i jedan dan pre istog praznika koji obeležavaju šiiti. Neki su to otvoreno nazvali „poklon“ šitima na praznik. U svakom slučaju, bila je to poslednja stvar koju bi učinio svaki premijer zainteresovan za pomirenje među etničkim grupama u svojoj zemlji. To znači da je premijer zemlje, individua na koju se međunarodna zajednica najviše oslanja da smanji sektaško nasilje i usmeri Irak na stabilini put, otvoreno pokazao svoje prave boje. Nema više načina da i jedan sunitski političar pristane da ponovo radi sa njim.
Konačno, dozvoljavajući da se egzekucija pretvori u raspojasane orgije uz uvrede i ruganja zatvoreniku i da se objave neovlašćeni snimci vešanja, sadašnja iračka vlada ne izgleda ništa bolje od prethodne. To će značajno otežati da se učvrsti međunarodna podrška takvoj vladi. U stvari, sadašnji organi vlade (uključujući sve policije različitih ministarstava, armiju i obaveštajne službe) nisu ništa manje zastrašujući u očima prosečnog građanina od onih iz vremena režima Sadama Huseina. Koliko smo izveštaja pročitali o umešanosti organizovanih policijskih jedinica u otmice, mučenja i ubistva Iračana? Koliko su puta kontrolni policijski punktovi bili iskorišćeni za otimce, hapšenja i ubistva Iračana iz drugih etničkih grupa? Koliko su puta britanske jedinice morale da napadnu iračku policijsku stanicu u Basri da bi oslobodile otete i mučene žrtve te iste policije? Koji Iračanin sada može da vidi bilo kakvu uniformu, bez straha da neće postati samo još jedna žrtva etničkog i religioznog rata koji besni?
Imajući u vidu nivo sektaškog nasilja (samo u decembru otkriveno je više od 1.200 tela Iračana), mnogi mogu poverovati da je kritična tačka u građanskom ratu odavno pređena. Ja bih tvrdio da je način egzekucije Sadam Huseina zabio kolac u svaku nadu da bi situacija u Iraku mogla da se okonča nekom vrstom istinskog pomirenja. Postalo je jasno da šiitska većina nema nameru da radi sa sunitskom manjinom.
Nakaradna egzekucija Sadama produbiće još više ionako ogroman jaz između sunita i šiita u muslimanskom svetu. Osim Irana, 22 članice Arapske lige su zemlje sa sunistkom većinom i one su listom osudile egzekuciju. Na početku invazije predsednik Buš je, na pitanje postojii li opasnost od izbijanja pobune onih koji se protive američkoj invaziji, izgovorio onu famoznu rečenicu: „Neka se pobune“. Unilateralna odluka iračkog premijera Nuri Al-Malikija da ubrza egzekuciju ravna je toj izjavi. On je rekao iračkim sunitima: Neka se pobune. I hoće.
Sve se to događa u trenutku kad se predsednik Buš sprema da naciji i svetu isporuči svoj revidirani plan za Irak. Godinu 2006. počeo je tako što je uveravao naciju da ima pobedničku strategiju za Irak. To je obuhvatalo predaju veće ogovornosti iračkim jedinicama, smanjivanje broja američkih vojnih baza i početak postepenog povlačenja naših vojnika. Plan je propao, jer su iračke jedinice pokazale da nisu voljne ili da nisu sposobne da se uspešno nose sa izazovima koje nameće pobuna. Predsednik je okončao prošlu godinu tako što je pokušao da smisli zamenu za raniju strategiju. Protekla dva meseca proveo je „slušajući“ bukvalno svakog prilikom odlično medijski pokrivenih poseta Stejt dipartmentu, sastanaka sa vojnim liderima i mnogim drugim. Ali, on se suočava sa nekoliko izazova. Pre svega, događaji u Iraku (kao što je Sadamova egzekucija i reakcija sunita na to) odvijaju se tako brzo da bukvalno svaki plan postane zastareo pre nego što se i stavi na papir. Drugo, Buš i mala grupa uticajnih neokonzervativaca i dalje izgleda, veruje u ideju da iračka avantura može da se pretvori u neku vrstu „pobede“. To se neće dogoditi. Štaviše, pošto je premijer tako jasno demonstrirao da ne uvažava američke poglede na Sadamovu egzekuciju, naš uticaj tamo sve više opada. I nije čudo. Svako ko koristi internet ili čita novine mora da shvati da su Amerikanci siti rata, a kad se to dogodi samo je pitanje vremena kada će naše trupe i sredstva biti povučeni. Gruba greška napravljena Sadamovom egzekucijom samo će pojačati takvo osećanje.
Poslednja ideja koja se pojavila na površini, možda kao probni balon, jeste „talas“ od 40.000 dodatnih trupa na ograničeni period vremena, kako bi se stabilizovale ključne oblasti u Iraku i omogućio potreban predah iračkim jedinicama da prođu obuku i dobiju podršku koja im je neophodna da preuzmu odgovornosti od Amerikanaca.
Moj problem sa takvom idejom jeste taj što sam isto objašnjenje čuo toliko puta u mestu zvanom Vijetnam. Naši talasi počeli su sa nekoliko stotina vojnika, a okončani sa 500 hiljada. Bilo kakav talas u Iraku može, u najboljem slučaju, samo da odloži neizbežno: neće promeniti ništa.
Biće interesantno videti kako će Sadamova egzekucija uticati na planove predsednika Buša. Potvrđeno je jednom za svagda da vlada koju podržavamo u Iraku operiše otvoreno na strani šiita, a protiv sunita. Da li mi zaista želimo da nastavimo tim putem? Međuizbori su bili nepogrešiva poruka da Amerikanci žele dramatičnu promenu kursa. Nedavni događaji samo potvrđuju taj pogled.
Nagađam da će predsednikova strategija biti da odbije da prizna poraz i da će se držati Iraka do kraja vladavine. Buš može da okrivi narednu administraciju da nije dovoljno tvrda i da gubi Irak. U međuvremenu, biće izgubljeno mnogo života, sredstava i prilika da se preduzme konstruktivna akcija u urgentnim svetskim problemima, a nećemo biti bliže rešenju nego što smo danas.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.