Saga o Otporu

Iako su u pitanju lideri sa različitih strana nove gvozdene zavese, sa različitim vrednosnim sistemima i civilizacijskim orijentacijama, osim političke dugovečnosti još jedno je za ta dva lidera zajedničko: da su pali ili su ozbiljno uzdrmani u izbornom procesu, koji je praćen masovnim protestima.

Sve je to škola i legat srpskog Otpora, o kome na prozaičan način piše i sam akter revolucionarnih zbivanja Aleksandar Marić.

U ovom slučaju, roman je svakako najbolji izbor za ovekovečavanje jednog dela savremene istorije ovog regiona, jer je saga i mit o samima sebi takođe Otporov proizvod.

S obzirom na to da sam doktorirao na temi izbornih revolucija, pa među ostalim i zbivanjima 5. oktobra 2000. u Srbiji, metodologija i rezultati Otpora su mi jako poznati.

Uostalom, Aleksandar Marić i Stanko Lazendić bili su deo mog empirijskog istraživanja u disertaciji o Otporu i drugim šarenim revolucijama, u kojima su učestvovali na postsovjetskom prostoru u Gruziji, Ukrajini, Moldaviji, pa i u ranim radovima beloruskih otporaša.

Zato mogu da tvrdim da će najlepšu priču o srpskom Otporu ispričati oni sami, što je i slučaj sa Marićevom Zemljom za nas.

Teorija o nenasilnim revolucijama nešto je drugo i nju treba prepustiti hladnim glavama i kritičkim politikolozima.

Mada, gledano sa distance od 20 godina nakon pada Slobodana Miloševića, Otpor i njegova nenasilna revolucija je nesporna puritanska junačka pobeda mlade Srbije nad jednim balkanskim krvnikom, kakav je bio Milošević i njegov režim.

I to prvi put na ovim prostorima bez bacanja kralja sa terase i kopanja masovnih grobnica.

Zato povratnici iz 1990-ih, šegrti Miloševića i Šešelja, koji su se 2012. vratili na političku scenu, svim silama pokušavaju da iskompromituju Otporovu ulogu u demokratizaciji Srbije.

Njih se lažno optužuje da su učestvovali u projektu stranih sila, tajnih službi poput CIA, te da su postali janičari globalizma, kako ih je nazvao jedan popularni beogradski list tog vremena.

Ovo je saga o jednom vremenu, jednom pokretu, njegovim akterima i akcijama.

Imena otporaša, koja su istovremeno i podnaslovi ove knjige, jesu najveća vrednost romana.

Doktorske disertacije i temeljna istaživanja o tehnikama nenasilnih metoda političke borbe mogu da budu smorne današnjoj omladini, zato je važno da Marić dalje, s kolena na koleno, na jedan prijemčiv način priča i šalje na prepričavanje tu sagu kako bi do savremene Z mladeži stiglo usmeno predanje o važnosti pobune na ovim prostorima: isto onako kakao je njima 1990-ih pričala i politički ih vodila generacija šezdesetosmaša.

Jer, svima se čini da se instagram-omladina neće cimati, buniti se protiv gospodara Vučića i tražiti svoju zemlju, već će jednostavno pokupiti kofere i otići u neku drugu za koju smatraju da je takođe za njih.

Na to najviše računa naprednjački režim.

Jednom instruktor nenasilne borbe – uvek dežurni za deljenje lekcija.

A Marić u svom romanu to radi suptilno kroz napetu fabulu.

Tako je jedna od važnijih lekcija „ako negde budu krali (izbore), onda će to biti u manjim opštinama“ – univerzalna za sva vremena, sve države i sve autoritarne režime.

Epizoda pobune u Sečnju je najupečatljivija, jer svugde na svetu u malim mestima i opštinama svi se međusobno znaju i ništa se ne dešava, zato su revolucije tamo najkomičnije, ali i najdramatičnije.

Ovo je prvi Marićev roman, roman jednog otporaša.

A trebalo bi ih biti više.

Pre svega, Marić bi trebao da napiše produžetak Petooktobarske revolucije na prostoru bivšeg SSSR očima srpskog otporaša, zbivanja koja su bila čak dramatičnija od ovih kod nas.

Poznato mi je jer sam ga, kao dugogodišnji dopisnik Ukrajinske sekcije BBC na Zapadnom Balkanu, zivkao kad su ga deportovali Kučmini poslušnici iz Ukrajine, ili kad je bilo napeto u Gruziji za vreme Revolucije ruža, u kojoj su naši momci takođe imali upletene svoje prste.

Žalosno je to da umesto da se danas svi ponosimo tim ljudima i slušamo njihova sećanja i intervjue na javnom servisu ili pohađamo njihove vorkšopove, a da se 5. oktobar simbolično obeležava kao Dan srpske demokratije (ne mora biti obavezno neradni), zbog kambeka tada poražene strane 20. godišnjicu od pobede umesto slavlja i vatrometa oni su primorani da obeležavaju sami, pričajući priču o vlastitim herojstvima.

I ne samo u Srbiji i regionu, izvoz Otporovog iskustva i metodologije jedno vreme bio je srpski izvozni brend u bivše socijalističke republike i zabačene autoritarne kutke, sve dok Ilija Čvorović nije skontao da to ne kvari samo naivnu omladinu, već da bi mogao biti ugrožen i sam san o Velikoj Srbiji, kao i oni koji su toliko zagvazdali u njega da stalno moraju da se zaklinju u haške osuđenike.

Namerno je zato godinama sejana sumnja u ispravnost Otporovih ideja i sistemski usađivan osećaj izdaje.

To je vododelnica koju su izgubili ne samo otporaši, već i svi građani Srbije koji ne mogu da se otarase šovinističkog tereta 1990-ih.

Interesantno bi bilo poslušati i druge otporaše na ovu temu, da čujemo njihove priče u nekim sličnim ispovedačkim žanrovima.

Gde su i šta rade danas oni što su hrabro Slobi po zidovima crtali pesnicu?

Da li se stvarno samo jednom ljubi?

Jesu postali preletači i veliki direktori u državnim firmama? Ili ne prate više vesti?

Milan Mladenović sigurno ne bi imao ništa protiv što mu je naslov kultne pesme završio na koricama romana Aleksandra Marića.

Siguran sam da bi legenda jugoslovenskog rokenrola bio ponosan na njega, jer obojica kroz simbole bunta pričaju o istim stvarima i kroz svoje tekstove iznova nas teraju da sanjamo iste snove – o Srbiji kao normalnoj zemlji za sve nas.

A ona to još uvek nije i u najbliže vreme bez ponovne pobudne – sigurno neće biti.