Nakon pobede u hladnom ratu, globalna hegemonija Amerike počivala je na tri stuba: ekonomskoj moći, vojnoj snazi i ogromnoj mogućnosti da izvozi svoju popularnu kulturu. Nedavno pojavljivanje drugih sila – Evropske unije, Kine, Indije i Rusije koja žuri da povrati svoj izgubljeni status – umanjilo je kapacitet Amerike da unilateralno oblikuje događaje.

Nakon pobede u hladnom ratu, globalna hegemonija Amerike počivala je na tri stuba: ekonomskoj moći, vojnoj snazi i ogromnoj mogućnosti da izvozi svoju popularnu kulturu. Nedavno pojavljivanje drugih sila – Evropske unije, Kine, Indije i Rusije koja žuri da povrati svoj izgubljeni status – umanjilo je kapacitet Amerike da unilateralno oblikuje događaje.
I pored toga, Amerika je i dalje daleko najmoćnija zemlja sveta; na njen pad više je uticalo nekompetentno korišćenje moći nego pojava konkurenata. Za nevolje Amerike kriva je „samoubilačka veština vladanja“ američkih lidera, da upotrebimo konciznu frazu Arnolda Tojnbija za ono što je smatrao glavnim razlogom kolapsa imperijalizma.
Uzmimo za primer Bliski istok. Pad Sjedinjenih Država u ovom regionu ništa ne otkriva bolje od kontrasta između trezvenog korišćenja sile u prvom zalivskom ratu 1991. i arogancije i prevara u današnjem ratu u Iraku.
Godine 1991, Amerika je napravila najmoćniju međunarodnu koaliciju nakon Drugog svetskog rata i povela je u potpuno legitimni rat čiji je cilj bio uspostavljanje regionalne ravnoteže nakon invazije Kuvajta koju je izvršio Sadam Husein. Godine 2003, Amerika je krenula u rat bez svojih transatlantskih saveznika nakon što je manipulisala lažnim tvrdnjama. Pri tom su SAD usvojile jednu izopačeno grandioznu strategiju koja je za cilj imala ni manje ni više nego da istovremeno obori tiranski režim u Iraku, restrukturira čitav Bliski istok, uništi Al Kaidu i pomogne demokratiji da zaživi širom arapskog sveta.
Rezultat je bio potpuni neuspeh: vojni poraz i teška degradacija moralnog položaja Amerike. Umesto da potkopaju radikalni islam, SAD su ga legitimizovale, u Iraku i van njega. U suštini, budućnost regiona sada će oblikovati ne demokratija, već nasilna podela između šiita i sunita koju je pokrenuo irački rat. Taj muslimanski građanski rat omogućuje Al Kaidi da vrbuje sve veći broj novajlija.
S Irakom koji verovatno postaje prva arapska zemlja kojom će vladati šiiti, i tako biti integrisana u sve šire šiitsko iransko carstvo, sunitski saveznici Amerike u regionu sada smatraju da su SAD nepouzdane. Uistinu, na SAD se gleda kao na nekog ko je praktični saučesnik u podsticanju monumentalnog preokreta islamske sudbine, to jest, preporoda šiita. Arapskim saveznicima Amerike nije posebno privlačno ni propovedanje demokratije, pošto je poziv za demokratizaciju samo ohrabrio islamiste da upute izazov elitama na vlasti.
Opšte je poznato da nasilni islamski fundamentalizam ima dublje korene u sve bleđim nadama arapskog nacionalizma. Ali, nakazno demokratska poruka Amerike ne samo da je udaljila njene konzervativne regionalne saveznike, već je dala novi život političkom islamu, koji sada može koristiti glasačke kutije kao put prema moći, i islamistima, čije izborne dobitke SAD nakon toga ne priznaju.
Najveći strategijski previd Amerike na Bliskom istoku najverovatnije se tiče pojava Irana kao sile. Uništenjem Iraka kao regionalne snage za protivtežu Iranu, SAD su nanele žestok udarac svojim tradicionalnim saveznicima u Zalivu, za koje je Irak bio barijera protiv iranskih ambicija. Amerika je Iranu na srebrnoj tacni ponudila strategijska preimućstva koje Homeinijeva revolucija nije uspela da postigne ni tokom osmogodišnjeg rata protiv Sadama, ni neuspešnim pokušajima da islamsku revoluciju izveze širom ovog regiona. Pored toga, iranski nuklearni program dobio je zamah zahvaljujući osećanju nekažnjivosti koje je usledilo nakon ogromnog neuspeha američkog koncepta „preventivnog rata u Iraku“.
Kobno američko vojno iskustvo u Iraku umanjilo je njegovu strategijsku moć. Irak je sada postao Božje igralište i Amerika se može nadati da postigne makar malo stabilnosti samo uz pomoć drugih regionalnih sila. SAD će, ipak, ostati najuticajniji spoljni igrač na Bliskom istoku, jer njihov neuspeh jeste poraz rukovodstva, a ne stvarne sile. Ponižena vojnim porazom, svoj regionalni značaj Amerika može obnoviti samo ako bude izbegavala greh nadmenosti i učila kako da vodi bez pokušaja da dominira.
To zahteva uključivanje revolucionarnih snaga kao što su Iran i Sirija; zahteva poštovanje a ne žigosanje onih islamističkih pokreta koji su se opredelili za političku participaciju umesto za džihadizam; i predvođenje jedne međunarodne alijanse za arapsko-izraelski mir zasnovane na inicijativi Arapske lige.
Paradoks američke pogibeljne politike u Iraku zaista je u tome da je ona stvorila povoljne uslove za arapsko-izraelski mir, pošto su pojavljivanje Irana i pretnja fundamentalističkog cunamija usmerili arapske misli na hitnost sporazuma s Izraelom. Palestinsko pitanje nije izvor svih bolesti na Bliskom istoku, ali bi njegovo rešenje dramatično poboljšalo položaj Amerike među Arapima. Od toga je još važnije da bi to onemogućilo Iran da popularne islamske i arapske interese poveže sa svojim hegemonističkim ambicijama.
Autor je bivši ministar inostranih poslova Izraela koji sada obavlja dužnost potpredsednika

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.