Sankanje bez snega

Mihal Ramač Prvog januara (po novom kalendaru) građani Rumunije i Bugarske imali su čast da im dobrodošlicu u Evropu, tokom bečkog novogodišnjeg koncerta, poželi maestro Zubin Mehta. Uz čestitke susedima, građanima Srbije ostaje želja da i njihova otadžbina jednom bude pozdravljena uz bečke valcere. Zavidnici, kojih ima i među televizijskim sveznalcima i među onima koji su sveznanje pokupili na televiziji, tvrde da susedi nisu zaslužili poklon. Navodno, uvek su bili iza Srbije, pa nije moguće da su je prestigli. Poneki prigovor verovatno nije neosnovan. Nadležni za ocenjivanje i nadzor,

međutim, sede u Briselu, a ne u Beogradu. Svako prima u svoju kuću koga hoće. Bugarska i Rumunija primljene su ne iz sažaljenja, već zato što ispunjavaju ono što Evropa zahteva i od sebe. I zato što evropska porodica njihovim prijemom nešto dobija. Shodno tome, Srbija će biti dobrodošla u evropskoj kući kada prihvati njen kućni red i kada bude imala šta da joj pruži. Prethodno će moći da izbliza gleda šta se dobija prelaskom preko evropskog praga.
Prvog januara Slovenija je uvela evro. U Srbiji ta valuta caruje bez ozvaničenja. Srpski dinar namenjen je sirotinji. Evrom barata viša klasa. Zvali to vizantinizmom ili dvoličnošću, isto mu dođe: laganje na sopstvenu štetu. Mada država ne priznaje stvarno stanje, svaki veći posao odrađuje se u evropskom novcu.
Četvrtog januara, takođe po novom, postrojavanje počasne čete srpske garde u čast dične ambasadorke Crne Gore u Srbiji dodatno je podsetilo na novu stvarnost. Beograd ni pola godine posle priznanja susedne države nije imenovao svog ambasadora u njoj. Ne može se bez docnjenja ni tamo gde ne bi moralo. Ko ne razume vreme u kojem živi, crnogorsku državu posmatra s podsmehom i misli da je duhovit kada se ruga istočnim susedima što preuređuju svinjce i kokošinjce prema prohtevima Evrope. Ko pokušava da razume, raspita se. Tako sazna da pravila za štale nisu izmišljena iz obesti, već radi zdravlja. Rumunski mesari moraju se pridržavati evropskih propisa pre svega zbog rumunskih kupaca kobasica i bataka. Rasprave o prednostima i nedostacima evropskog puta mogu se voditi do večnosti. Mogu se i skratiti pitanjem zbog čega najveći ovdašnji rodoljubi decu i unuke šalju u strane škole. Nije sramota što unuci mnogih rodoljubaca bolje govore engleski nego srpski. Sramota je što dedovi tih unuka ne bi da se svoj deci u Srbiji otvore vrata znanja. Uzgred, oni što najviše vrište protiv Evrope ne nose srpske košulje, srpske cipele i srpska odela. Leskovačke štofove ne kupuju ni leskovački radikali. Zemunski se kite isključivo uvoznim perjem. Od veša naviše. Dok raji nude i nameću plesnivo palanačko domoljublje, gospodari se posle nazdravljanja stranim pićima brčkaju u uvoznim kadama. I još nešto: u poređenju sa Srbijom, Rumunija je velika država. I Bugarska je veća. Kad do toga dođe, one će se o prijemu Srbije pitati isto kao Nemačka i Francuska.
Između prvog i šestog januara bila je kampanja. To jest, dodvoravanje narodu. Čulo se svašta, osim odgovora na pitanje – šta može Srbija ako već ne može da pravi mobilne telefone, televizore ili automobile? To bi, umesto svakojakih mudrovanja, morali reći oni koji bi da je vode. Od izlapelog Slobinog đenerala Mladića nema se šta naučiti. Nema se ni od onih koji odu u Rumu da umuju o razvoju turizma.
Uoči prvih višestranačkih izbora bilo je napetije. Rat je virio iza svakog ćoška. Smrtne pretnje u sadašnjoj kampanji i neuništivi duhovi onog s metlom opominju da Srbija još nije izašla iz hirovitog puberteta demokratije. Iz mraka prete jedino kukavice. Da li je najveća kukavica onaj koji se nekoliko godina krije od zakona ili oni koji nikako da ga nađu? Koliko je poznato, policiji su poznati gotovo svi likovi skloni kršenju zakona. Neće čestiti domaćin u predvečerje Božića pretiti smrću svom predsedniku i crtati vešala. Ako ćuprijska policija ne zna šta joj je činiti, zna njen ministar dovoljno onih koji znaju. Samo ga treba podsetiti da ih uposli.
Onih s metlom što se tiče – reč je o najmanje desetak partija i koalicija koje od prvih višestranačkih izbora vaskrsavaju svaki put kada Služba proceni da treba dodatno zbuniti one koji ne razlikuju jaje od mućka. Radnja nije nedopustiva, jer svako ima pravo da bira i da bude biran. Dobije se i nešto državnih para i prilika da se malo lupeta za televiziju. Rasuti glasovi idu većim partijama, pa su na kraju svi zadovoljni. A biraču, uverenom u sopstvenu nepogrešivost, ostaje da se jada što je još jednom nasankan unatoč nedostatku snega.
Meteorolozi vele da će 2007. biti najtoplija godina od kraja poslednjeg ledenog doba. Ako bude ostalom svetu, biće i Srbiji, bez obzira na administrativne i ine granice. I one u glavama. Da li je čaša do pola puna ili poluprazna? Ko više veruje televiziji nego sopstvenim očima, eto mu novog sankanja bez snega.