Saradnja i razlike

O prilikama i neprilikama na Balkanu, o Ahtisarijevom planu za Kosovu i o tome kako i kada bi time trebalo okončati „poslednji čin raspada Jugoslavije“ u Americi se učestalo govori u intelektualnim krugovima, u institucijama i institutima gde se analiziraju svi aspekti međunarodne politike.
Na svim skupovima ove vrste ako se pojavi i govori bilo koja ličnost iz zvaničnog Vašingtona nema nikakvih novih ni drugačijih nijansi, niti bilo čega što bi moglo da izazove sumnju u to da SAD veoma ozbiljno prihvataju i podržavaju Ahtisarijev plan kao najbolju mapu na kojoj je detaljno iscrtan i razrađen put da se „posle osam godina od kako je vlast Beograda nad ovom teritorijom Rezolucijom 1244 prenesena na UN“ krene ka budućoj nezavisnosti Kosova. Istovremeno se insistira uvek na određenoj proceduri: rasprava u Savetu bezbednosti UN, nova rezolucija i na kraju nezavisnost Kosova koje bi zatim bilo priznato na međunarodnom planu.
U svim formulacijama i u proceduri, bar posledna tri meseca, nije bilo nikakvih odstupanja.
Ovakvu retoriku poštovao je i Nikolas Berns, podsekretar u Stejt dipartmentu za politička pitanja kad je prošle nedelje, najpre „nezvanično“ u Savetu za međunarodne odnose, ekspertskoj instituciji veoma respektabilnoj, po koncentraciji znanja i uglednih ličnosti, a zatim i zvanično

pred Komitetom za spoljnu politiku Predstavničkog doma američkog Kongresa. Oba puta Berns je najavio da će upravo SAD, sarađujući sa saveznicima iz Saveta bezbednosti UN, onima dakle koji misle slično ili isto (Britanija i Francuska pre svega), predložiti novu rezoluciju koja bi očigledno bila zasnovana na rešenjima iz Ahtisarijevog plana. Predlog bi mogao da stigne „narednih nedelja“, a posle opsežnih konsultacija sa svim članicama Saveta bezbednosti.
SAD ne bi tim predlogom predvidele automatsko proglašenje nezavisnosti već bi se samo stvorila pravila, uslovi i procedura zasnovani na Povelji UN, koji bi omogućili zvaničnicima na Kosovu da to sami učine. Ukoliko bi se takav tekst usvojio u Savetu bezbednosti, a Priština to poštovala, kao treći korak u celokupnoj proceduri (posle Ahtisarijevog plana i prihvaćene rezolucije) na red bi došlo međunarodno priznanje Kosova. „Tada bi SAD i druge zemlje priznale novu državu“, izjavio je Berns. Kako je to sve zasnovano na suštini Ahtisarijevog plana podrzumeva se i „nadgledanje“ EU i ostajanje NATO snaga na teritoriji Kosova.
Ovde inače niko od zvaničnika nije spreman da obeća u bilo kojoj prilici, uključujući i Kosovo, bilo kakvu „unilateralnu akciju SAD“. Svaki put se ističe neophodnost saradnje sa drugim zemljama i preduzimanje zajedničkih poduhvata. Razlog je prilično, bar zasad, razumljiv. Bez obzira na to što se uvek povodom Iraka pominje „koalicija“, masovnost američkih trupa, početak rata i vreme i vrsta ratovanja jasno kazuju da je to praktično unilateralni čin, nepotvrđen pri tom ni u UN. Cenu za to je Vašington platio u izuzetno velikoj kritici većine evropskih saveznika, ali i u antiameričkom raspoloženju u svetu.
Zanimljivo je i Bernsovo obrazloženje zašto se ponuđenom rezolucijom ne bi proglasila nezavisnost: zbog velikog izazova na koji ne mogu da odgovore sadašnje kosovske vlasti slabih institucija i nevelikih mogućnosti da se bore protiv korupcije, organizovanog kriminala i nasilja motivisanog etničkom pripadnošću. Inače, u svim zvaničnim američkim istupima naglašava se najveća obaveza Prištine da zaštiti ljudska prava Srba i drugih manjina i spreči svaku vrstu ekstremizma.
Na primedbe o ruskoj nesaglasnosti s Ahtisarijevim planom, u Vašingtonu se odgovara da postoji bliska saradnja između dve strane ne samo u UN i Kontakt grupi, već i bilateralno i da se razilaze posebno u shvatanjima o tome kad bi se našlo konačno rešenje za Kosovo. Prema Vašingtonu, trebalo bi što skorije, do kraja proleća, pre junskog sastanka Grupe-8. Smatra se da odugovlačenje neće doneti bilo kakvo poboljšanje niti novo rešenje posle toliko neuspelih pregovaranja sa Beogradom.
Berns je inače kongresmenima prošlog utorka rekao da je Vašington u vezi sa Beogradom, da „ohrabruje Srbiju da iza sebe ostavi Miloševićevu eru i uđe na vrata Evro-atlantske zajednice“. Podsetio je da je upravo Vašington uticao da Srbija bude deo Partnerstva za mir i da je poslednjih godina na razne načine odavde uloženo u Srbiju milijardu i 300 miliona dolara. Široko je rasprostranjeno uverenje da Beograd ima moralnu i istorijsku odgovornost da se izbori s prošlošću koja je ostala iza Miloševića.