Foto: Wikipedia

Zapovest da volimo neprijatelje (Mt 5, 43-44. Lk 6, 27-36) ističe to sveopšte obeležje ljubavi za koje nema izuzetaka. U tome je posebno obeležje hrišćanske ljubavi (upor. Mt 5, 43): dok su grešnici sposobni za selektivnu ljubav (Lk 6, 32-35) i „vole one koji njih vole (Lk 6, 32-35), „prijatelji Hrista vole iskreno sve ljude“. „Svako od nas je proglašen za našeg bližnjeg“, podseća Sveti Jovan Gaski. „Saosećajan je onaj ko u duši ne pravi razliku između jednih i drugih, već ima milost prema svima“, piše Sveti Isak Sirin, koji zapaža i sledeće: „Onaj ko ljubi sva bića podjednako (…) došao je do savršenstva“. „Učini sve što je u tvojoj moći da zavoliš svakog čoveka“, savetuje Sveti Maksim, koji ljubav definiše kao „potpunu brigu za čitav ljudski rod“, te uzvikuje: „Srećan je onaj ko može ljubiti podjednako sve ljude.“ Isti svetitelj zapaža da ne možemo osećati savršenu ljubav „sve dok ne zavolimo podjednako sve ljude“. On tačno kaže i sledeće: „Savršena ljubav ne odobrava postojanje (…) nikakve razlike među ljudima, osim razlike u karakteru. Ona (…) voli sve ljude podjednako, dobre kao prijatelje, zle kao neprijatelje, kako bi im učinila dobro, dala im podršku, strpljivo podnela sve što od njih dolazi, besno se protiveći da se u tome vidi zloba, sve do stradanja za njih ako se za to ukaže prilika“.

Savršena ljubav odnosi se na isti način ne samo na sve ljude već i na svakog čoveka ponaosob, u svakom trenutku: „Još uvek ne oseća savršenu ljubav onaj čija se raspoloženja menjaju prema raspoloženjima drugih ljudi, ko na primer, voli ovoga čoveka, a mrzi onog drugog čoveka, ili pak danas voli, a sutra mrzi istu osobu.“

Voleti podjednako sve ljude pretpostavlja ne samo da isključimo ličnost i da stalno volimo svakoga već i da svakoga stalno volimo istom jačinom. Tako Sveti Maksim piše: „Ti takvog jednog mrziš, onog drugog niti voliš, niti ga mrziš; ovog ovde voliš, ali veoma umereno; onog tamo voliš snažno. Zbog ovih razlika, priznaj da si daleko od savršene ljubavi, koja zahteva da sve ljude volimo podjednako.“ Tada savetuje sledeće: „Potrebno je voleti svakog čoveka svom dušom svojom“4, te ističe da, osim toga, „prijatelji Hristovi istrajavaju do kraja u svojoj ljubavi“.

Ljubav prema bližnjem, iako je jedinstvena po svojoj prirodi, obuhvata ipak mnogobrojne i raznovrsne oblike, i čak se, kao što smo rekli, „prostire na sve načine ispoljavanja vrline“. Sveti Pavle takođe piše: „LJubav dugo trpi, blagotvorna je; ljubav ne zavidi; ljubav se ne gordi, ne nadima se, ne čini ništa što ne pristoji, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi, a raduje se istini; sve snosi, sve vjeruje, svemu se nada, sve trpi“ (1 Kor 13, 4-6). Ljubav se ispoljava posebno blagonaklonošću, dobrotom, krotošću, trpeljivošću u uvredama, sažaljenjem, dobročinstvom…

Budući da ljubav podrazumeva ljubav prema bližnjem kao prema sebi samom, u skladu sa zapovešću Hristovom (Mt 22, 38. Mk 12, 31. Lk 10, 27), za njeno ispoljavanje postoje dva uputstva: ne činiti bližnjem ono što ne bismo želeli da nama čine; činiti mu ono što bismo hteli da nama čine.

Prvo uputstvo, u odričnom obliku, dao je u starom zavetu pravednik Tovit: „Što ne voliš ti sam, to ne radi ni drugima“ (Tov 4, 15). Sveti Pavle ljubav predstavlja na sledeći način: „LJubav ne čini zla bližnjemu; ljubav je, dakle, punoća zakona“ (Rim 13, 10). On tu ljubav, uostalom, izražava, kao i Sveti Oci nakon njega, u mnogobrojnim preporukama koje se odnose ne samo na uzdržavanje od svakog dela i svake reči koji mogu biti štetni po bližnjeg, pa makar ga i samo rastužili, već i od svake zle misli ili loše namere, od svakog perifernog i/ili glavnog stava koji bi s neke tačke gledišta bili izopačeni. Tako ljubav isključuje, na primer, osećanje zavisti prema bližnjem, prezira da o njemu imamo neprijatan sud, da uživamo u nevoljama i padovima koji mu se dogode i a fortiori da mu želimo zlo, da nas rastuži lepo što mu se dogodi… Ovde takođe možemo videti da ljubav pretpostavlja bestrašće, budući da isključuje sve strasti koje onoga u kome žive navode da se na jed nom ili na drugom stepenu, u jednom ili u drugom obliku, loše ophodi prema bližnjem, ili da makar loše misli o njemu.

Drugu zapovest, u pozitivnom obliku, dao je sam Hristos u Novom zavetu: „Sve, dakle, što hoćete da čine vama ljudi, tako činite i vi njima; jer to je Zakon i Proroci“ (Mt 7, 12. Lk 6, 31). To na poseban način poziva na osećanje solidarnosti prema ljudima i priticanje u pomoć drugima, prema preporuci svetog Apostola: „Nosite bremena jedan drugoga, i tako ispunite zakon Hristov“ (Gal 6, 2), te na uzajamno služenje (upor. Gal 5, 13-14). Ovakva podrška treba da odgovori svim potrebama bližnjeg: njegovim materijalnim potrebama, naročito posredstvom milostinje, ali takođe i njegovim duhovnim potrebama, privodeći ga Bogu ako je od Boga udaljen, doprinoseći isceljenju njegovih duhovnih bolesti, težeći njegovom duhovnom napretku i spasenju, što je podrška koja se iskazuje rečju, delom, a naročito molitvom. LJubav se naročito poziva na sažaljenje; to podrazumeva da se radujemo s bližnjim u svemu dobrom što mu se dogodi i da se ražalostimo s njim nad svakim zlom koje ga zadesi, da delimo s njim utehu i podršku.

Zapazimo, naposletku, da voleti bližnjeg svog kao sebe samoga znači biti privržen drugome i sjedinjen s njim kao sa samim sobom. Ispunjen je ljubavlju, složili bismo se sa Evagrijem, „onaj ko sebe ceni jednako kao i druge, iz navike da sebe samoga vidi u svakome“.

Prva osnova ljubavi prema bližnjem jeste podražavanje Bogu onoliko koliko je to za čoveka moguće: „LJubav je kod nas došla do savršenstva u tome da mi imamo pouzdanje na sudnji dan; jer kakav je on, takvi smo i mi na ovom svetu“ (1 Jn 4, 17). Najpre, to za čoveka znači prilagođavanje njegovog stava onima koji imaju istu prirodu kao on, po primeru odnosa svakog Lica Svete Trojice prema dvema ostalima. Hristos nam za to daje svoj lični primer: „Kao što Otac ljubi mene, i ja ljubim vas“ (Jn 15, 9). To je takođe prilagođavanje ljubavi Božije ljudima.

– Ljubavi Oca, koji je zarad njih dao Svoga Sina: „Jer Bog tako zavolje svijet da je Sina svojega Jedinorodnoga dao“ (Jn 3, 16); „U tome se pokaza ljubav Božija prema nama što je Bog Sina svojega Jedinorodnoga poslao u svijet da živimo NJime. U tome je ljubav, ne što mi zavoljesmo Boga, nego što on zavolje nas, i posla Sina svojega, kao žrtvu pomirenja za grijehe naše. Ljubljeni, kad ovako Bog zavoli nas, i mi smo dužni ljubiti jedni druge“ (1 Jn 4, 9-11).

– Ljubavi Sina, koji se zarad ljudi ovaplotio po Svojoj volji, pretrpeo muke i postradao na krstu. Ljubavlju, piše Sveti Maksim, „sam stvoritelj prirode naše (..) preodenuo se u našu prirodu“. „Ljubav je među nas spustila ljubljenog sina Božijeg“, zapaža takođe Sveti Jovan Zlatousti. A Apostol govori: „Ali Bog pokazuje svoju ljubav prema nama, jer još dok bijasmo griješnici, Hristos umrije za nas“ (Rim 5, 8). Sam Hristos nam predočava svoju ljubav prema nama kao temelj naše ljubavi prema sebi sličnima: „Kao što ja vas ljubih, i vi ljubite jedni druge“ (Jn 13, 34; 15, 12); „Ovo je zapovijest moja: da ljubite jedni druge kao što ja vas ljubim“ (Jn 15, 12). A na temelju toga Apostol savetuje: „I živite u ljubavi kao što je i Hristos nas ljubio“ (Ef 5, 2).

– Ljubavi Svetog Duha, darivaoca Božanske ljubavi ljudima, i dakle izvora njihove uzajamne ljubavi i njihove ljubavi prema Bogu (upor. Gal 5, 22).

Činjenica da se savršena ljubav zasniva na tome da volimo sve ljude podjednako, utemeljena je na činjenici da Bog voli sve ljude bez izuzetka i podjednako. Volite i svoje neprijatelje, a ne samo one koji vas vole, preporučuje Hristos. „Da budete sinovi Oca svojega koji je na nebesima; jer On svojim suncem obasjava i zle i dobre; i daje dažd pravednima i nepravednima“ (Mt 5, 45); „Jer je On blag i prema nezahvalnima i zlima“ (Lk 6, 35); „Budite vi, dakle, savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski“ (Mt 5, 45); „Budite, dakle, blagodativi kao i Otac vaš što je blagodativ“ (Lk 6, 36). Sveti Maksim daje sledeće tumačenje: „’LJubite neprijatelje svoje, činite dobro onima koji vas kunu, molite se za one koji vas vrijeđaju’ (Mt 5, 44). Čemu ove zapovesti Gospoda? Da bismo iz tebe iščupali mržnju, gorčinu, ljutnju, gnev i udostojili te tog uzvišenog dobra koje je sa vršena ljubav, iako je ne bismo mogli imati ukoliko ne volimo podjednako sve ljude, po primeru Boga koji voli podjednako sve ljude, ‘on želi da svi vi budete spaseni i dostignete spoznaju istine’ (Mt 4, 44).“ Isti svetitelj zapaža na drugom mestu sledeće: „Gospod Naš Isus Hristos, pokazujući ljubav koju nam donosi, propatio je zbog čitavog čovečanstva i dao nadu u vaskrsenje svima podjednako, želeći da svako sam svojim delima priziva na sebe slavu ili kaznu.“

Drugi razlog zbog kojeg se savršena ljubav prostire podjednako na sve ljude jeste to što su svi ljudi suštinski jednaki i što svi imaju istu prirodu. „Svi mi potičemo od jedinstvene i iste suštine, svi smo udovi jedni drugima. Zato duboko volimo jedni druge“, piše Sveti Antonije Veliki. Sveti Maksim potvrđuje u istom smislu da „savršena ljubav ne odobrava, među ljudima koji su iste prirode, nikakvu razliku osim razlike koja se zasniva na karakteru. Ona samo vidi tu jedinu prirodu, ljubiti podjednako sve ljude.“ On, uostalom, takođe zapaža da se ljubav zasniva na poštovanju prema svim ljudima „onako kako to zahteva ideja o prirodi koja propisuje podjednako poštovanje i isključuje iz prirode bilo kakvu nejednakost koju bi duh ispoljio prema jednom ili drugom čoveku, jer ih ljubav sve uključuje u sebe snagom jedine istovetnosti“.

„Onaj ko (…) poseduje savršenu ljubav“, piše on još, „ne pravi više razliku između sebe i drugih ljudi, roba i slobodnoga čoveka, muškarca i žene. On u ljudima vidi samo jedinstvenu prirodu: on sve njih vidi na ravni jednakosti, ima isto srce za sve.“ U tom pogledu on navodi primer Avrama, koji zbog ljubavi bejaše uzdignut sve do Boga, „napuštajući podvojenost na ono što je podeljeno i ono što ne može biti podeljeno, ne posmatrajući čoveka više kao drugačijeg od sebe, već smatrajući jednog kao sve i sve kao jednog“. Ovaj primer su nam, uostalom, dali svi sveti, koji, primećuje Sveti Jovan Zlatousti, deluju kao da je „čitav ljudski rod jedna ličnost“. Zato Sveti Simeon Novi Bogoslov savetuje sledeće: „Moramo uvažavati sve vernike kao jedno biće.“
Zbog toga što svi ljudi imaju istu „duhovnu suštinu“, objašnjava Sveti Antonije, „onaj koji pogreši prema bližnjem pogrešio je prema samom sebi; onaj ko mu uradi nešto loše, uradio je to isto samom sebi“; ili još: „Onaj ko može voleti samoga sebe voleće takođe i druge“ i obrnuto. Na isti način se shvata obrazac koji je Evagrije već naveo: „Monah je onaj koji sebe smatra istim kao svi, ko po navici vidi samoga sebe u svakome.“

Ta duhovna suština koja čini osnovno jedinstvo ljudskoga roda jeste Božije obličje, koje predstavlja i u osnovi definiše ljudsku prirodu i pronalazi sebe u svakome od nas. Zbog toga ljubiti bližnjeg znači ljubiti Boga koji je u njemu prema obličju NJegovu. Tako odmah, čim je utvrdio da smo „svi od jedne iste suštine“, Sveti Antonije piše sledeće: „I tako mi osećamo duboku ljubav jedni prema drugima: zapravo, onaj ko zavoli bližnjeg svoga, zavoleće i Boga, a ko voli Boga, voli i samoga sebe.“ Sveti Isak Sirin, govoreći o ljubavi, izražava se na sledeći način: Bog se „raduje kada vidi nekoga da je spokojan u NJegovom obličju i da ga poštuje zbog NJega“. Evagrije u istom smislu piše da je „uloga ljubavi da se prema obrazu Božijem ponaša na isti način kao prema Prvoobrazu“, te objavljuje: „Blažen je monah koji u svim ljudima vidi Boga posle Boga.“…

O autoru


Kultna knjiga vodećeg francuskog pravoslavnog bogoslova i filozofa Žan-Kloda Laršea „Lečenje duhovnih bolesti – Uvod u asketsku tradiciju Pravoslavne crkve“ dve decenije od objavljivanja u Francuskoj, krajem 2017. u prevodu Nenada Stamenkovića i Ivana Jovanovića objavljena je i na srpskom jeziku u izdanju Međunarodnog centra za pravoslavne studije iz Niša i Službenog glasnika. Larše je ovom studijom želeo da „pokaže da pravoslavno podvižništvo daje veoma detaljan opis bolesnog stanja palog čoveka, opis koji po duhovnom planu, u koji se svrstava, predstavlja čitav jedan skup medicinskih znakova bolesti, pa čak i čitavu jednu medicinsku patologiju, zbog tog svog sistematičnog i ujednačenog skupa obeležja“. Rukovodeći se kroz celo svoje delo svetootačkom mudrošću i poukama, Larše istovremeno ukazuje i „na koji način bogočovečansko podvižništvo, kojim se čovek ontološki preobražava, predstavlja pravi vid lečenja time što pruža mogućnost da se odvrati od tog protivprirodnog patološkog stanja i ozdravi svoju prvobitnu prirodu tako što će se ponovo okrenuti Bogu“.

Patrolog, bogoslov i pisac Žan-Klod Larše (1949), koji spada u najbolje frankofonske poznavaoce dela svetog Maksima Ispovednika, autor je 23 knjige koje su zahvaljujući 31 izdavaču prevedene na 15 jezika. Centar za crkvene studije iz Niša dosad je objavio njegova dela: „Put, istina, život“, „Teologija bolesti“, „Ikonograf i umetnik“, „Ličnost i priroda – Pravoslavna kritika personalističkih teorija Hrista Janarasa i Jovana Zizilulasa“, a u saradnji sa Službenim glasnikom i knjigu „Patrijarh srpski Pavle – svetitelj naših dana“. Na srpskom jeziku objavljene su i Laršeove knjige „Starac Sergije“, „Teologija tela“ i „Za jednu etiku rađanja“.

Danas prenosi deo šestog poglavlja ove studije o Pronađenom zdravlju koji govori o ljubavi prema bližnjem.