Čovek koji to gradi preziva se Milošević i bio je značajni direktor u Sloveniji. U ona ratna vremena upravljao je lancem hotela u Puli i umalo da izgubi glavu jer su neki mislili da je rođak Slobodana Miloševića. Pišem o tom čoveku u drugom izdanju knjige „LJudi i njihove ćudi“.

Hram vina je u tri nivoa. Milorad Milošević dočekuje nas vinom koje je prvi put proizveo na svom vinogradu od 36 hektara. Došli su brojni gosti. Došao mu i njegov meštanin ministar Branislav Nedimović. Čovek gradi nešto čega na Fruškoj gori nema. Kažu da je tako nešto bilo u vreme rimskog cara Proba, koji je i doneo vinovu lozu na ovu planinu.

Milorad je uspeo i u privatnom biznisu u Sloveniji. Ima suprugu i dve ćerke, žive u mestu Komendi kod LJubljane. Vuklo ga je da dođe u rodno selo i podigne vinograde i vinariju baš u vreme kad se na Fruškoj gori počeo smanjivati prostor pod grožđem. Podigao je i veliku kuću u rodnom selu. Sad mu je porodica češće tu.

Posle ove posete razmišljao sam: možda bi bilo dobro da u Vladi Srbije postoji ministarstvo za naše poslovne ljude u svetu… Bilo bi više Milorada voljnih da nešto grade u Srbiji.

Subota, 2. decembar

Laćarak je najmnogoljudnije selo u Srbiji. Ima četiri hiljade kuća više od 12.000 žitelja. Brojnije od 17 opština u Srbiji i veće od 40 opštinskih mesta. A nije opština. Obećavaju im da će biti. Oni sami ne znaju šta time gube ili dobijaju. Kao što ne znaju kad će se u Laćarku za godinu dana utoviti 100.000 svinja kao što je to bilo do 1990. godine. Redovno dobijam pozive Udruženja žena u Laćarku kad imaju manifestacije. Ova je bila posebna. Obeležavali su 70 godina postojanja. I neprekidnog stvaralaštva. Gošće su im bile žene iz Bijeljine, Bogatića, sela oko Stare Pazove, Pećinaca, Rume i sela grada Sremske Mitrovice. Bio sam jedan od retkih muškaraca među više stotina žena. Muzika je bila prijatna za uho, svako je mogao da sluša i da pomalo razgovara.

Kad se samo setim kako je na nekim proslavama samih muškaraca i koliko nepažnje i nekulture se izlije, počinjem sebe sve češće da pitam da li je moguće da muškarci i pored svih dostignuća čovečanstva sve više civilizacijski zaostaju za ženama.

Nedelja, 3. decembar

Bila je skupština pčelara u Sremskoj Mitrovici. Došlo ih je stotinak. Mirni, tiho govore i pažljivo jedan drugog slušaju. Naučili, kažu, da se tako ponašaju, jer pčele poštuju ljude samo visokog morala i kulture. Među njima je i LJiljana Sretenović, pčelarka iz mačvanskog sela Noćaja. Ona je tehnolog po struci i ima 100 košnica. Toliki pčelinjak nema nijedna članica pčelarske organizacije u Srbiji. Otišao sam u njeno selo. Video sam pčelinjak. LJiljana sama pravi duple košnice. Takvu veštinu baratanja alatom nemaju mnogi pravi stolari. I ne samo to. LJiljana vozi kamion sa kojim prevozi košnice na pašu. Kamion je iz čuvene serije poštanskih furgona koje je proizveo mariborski TAM. NJen med ima zaštitni znak o poreklu. Ima nameru da poveća broj košnica.

LJilja ima porodicu. Muž joj radi u metalnoj firmi, deca se oženila i udala, ima unučad. I energiju koju retko srećemo, primer kako se samo radom čovek oplemenjuje. I bogato živi.

Ponedeljak, 4. decembar

U Kraljevu sam na sastanku sa predstavnicima 68 sela iz ovog kraja. Tema sastanka su pripreme za susrete sela Srbije, koje organizuje Kulturno-prosvetna zajednica Srbije. Očekivao sam da će biti kuknjave kako to obično biva kad ljudi iz sela dođu na neki sastanak u opštinsko mesto. Ovde smo čuli nešto što, iskreno, nismo očekivali, seljaci kažu da se velika sredstva ulažu u seoske domove kulture, a nisu baš svi predsednici sela bili iz jedne partije.

Dragoš Marić iz sela Vitanovca priča kako je podigao šest hala u svom selu, po hiljadu i po kvadrata, u kojima ima nameru da proizvodi riblju mlađ za sve reke koje se ulivaju u Dunava na teritoriji Srbije i Rumunije. Pokazao nam je papire iz Evropske unije. NJegov projekat poribljavanja reka finansiraće se iz evropskih izvora. Čekaju se samo saglasnost naših nadležnih ministarstava.

Utorak, 5. decembar

Evo me u selu Pečenjevce kod Leskovca, rodnom mestu slavnog pevača Tome Zdravkovića. Pozvan sam na tradicionalnu manifestaciju Dani krompira, trinaestu. Učesnika kao nikad. Više od stotinu žena iz nekoliko sela donelo je razna jela spremljena od krompira. Na predavanju o uzgoju krompira više od stotine najvećih proizvođača krompira iz okoline. U holu seoskog doma kulture izloženi su najbolji primerci koji se uzgajaju u selima oko Leskovca. Milina pogledati. Ali je ova godina loša za proizvođače. Prodaja ide teško. Ranije je samo iz Pečenjevca krompirom snabdevan dobar deo Makedonije i Dalmacije.

Dragomir Zdravković godinama proizvodi krompir na jednom hektaru i kaže da na toj parceli može da rodi i do 30 tona. On misli da bi krompir kao jedna od osnovnih namirnica morala i da bude pod određenim režimom svake zemlje pa i Srbije. Od Dragomira doznajem da je pre 17 godina kilogram krompira bio 18 dinara, a litar nafte 25 dinara. Danas je kilogram krompira 30 dinara, a litar nafte 150 dinara.

Sreda, 6. decembar

U redakciju Seoskih novina došao mi je Vasa Jović, penzionisani knjigovođa seoske zemljoradničke zadruge u Noćaju. Za koji dan će napuniti 95 godina. Vasa je pronalazač i izumitelj sa odobrenim patentima za Uređaj regulacije vodostaja pod patentnim brojem P 2007/0090 i za Sistem udruženog automatskog samostalnog rada revizibilne hidrocentrale pod patentnim brojem P 2010/125.

Po važećim zakonima o patentima, Vasa Jović mora da za svoje patente plaća taksu, za prvi do 2027, a za drugi do 2030. godine. Ako bude živ, u prvom slučaju imao bi 105 godina, a u drugom 108 godina. Međutim, Vasa ima malu penziju i nije u stanju da plaća taksu, a nije siguran ako ne plaća da li će mu neko te patente preuzeti nekom preradom i iskoristiti.

Nisam mogao da ga posavetujem šta da uradi. Jedino što mogu da učinim za njega jeste da ovo napišem. A rekao sam mu u polušali: Deda Vaso, ni Tesla nije mogao sa svojim patentima da prođe ovde. Za razliku od deda Vase, Tesla je otišao u svet mlad, a kud će deda Vasa sa 95 godina.

Četvrtak, 7. decembar

Danas su se vratili penzioneri sa branja voća iz Slovačke. Izlaze iz autobusa sa osmehom na licu. Dočekao sam ih, jer sam im to obećao kad sam ih ispraćao pre mesec dana u Slovačku. Moji prijatelji Milka i Lazar Zarić iz sela Jamene u Sremu bili su i letos i zaradili su godišnju penziju za dva meseca branja jabuka. Ovoga puta išli su ponovo i poveli svojih 12 prijatelja penzionera.

Penzioneri slovačke nacionalnosti u Srbiji povezali su se sa penzionerima u Slovačkoj. To prijateljstvo omogućilo je da legalno otputuju kod prijatelja u Slovačku, gde im je obezbeđen besplatan prevoz, smeštaj i hranu, a za branje jabuka dobiju tri i po evra na sat. Solidarnost penzionera dve države za primer. I to bez pomoći tih država.

Autor je osnivač i urednik Seoskih novina iz Sremske Mitrovice