Siguran sam da će nasilje porasti ako ne bude rezolucije Saveta bezbednosti o Kosovu.

Vilijem Montgomeri U svetu koji postaje sve više nepredvidljiv jedno pitanje ostaje trajno. Sve bliži sudar oko Kosova odmiče polako i bolno prema završetku koji se ne može izbeći. Praktično svi regionalni i međunarodni zvaničnici savesno ispunjavaju svoje pojedinačne uloge i nastavljaju da govore jedni mimo drugih ili jednostavno potpuno ignorišu sve šta drugi kažu. Kosovski Albanci ostaju potpuno samouvereni da je nezavisnost iza ugla sve dok se drže sigurnog puta, pokazujući toleranciju prema etničkim manjinama. Ključni srpski lideri izgleda razmišljaju kako će udžbenici istorije za sto godina od danas pisati o njihovim herojskim naporima da „spasu“ Kosovo. Srpski radikali vrlo dobro znaju da je za njih najbolji mogući ambijent onaj koji je ispunjen antagonizmom prema Zapadu i vredno rade da dolivaju ulje na vatru nacionalizma.
Kosovsko pitanje potpuna je nepoznanica za 99 odsto američke populacije, ali izgleda da jedan odsto onih koji znaju čine sve same vatrene pristalice nezavisnosti Kosova u okviru sadašnjih granica i svakako u toku ove godine. Politikom američke vlade upravljaju veoma uticajne grupe NVO i spoljnopolitički ‘teškaši’, kojima pomaže Bušova administracija koja pre toga nikad nije pokazivala poseban interes za ovaj region.
Jedna od posebnih slabosti vlade Sjedinjenih Država tokom poslednjih 15 godina jeste da su ključni pojedinci koji kroje politiku toliko navikli na moć i uticaj što su ih iznenada zadobili kao jedina svetska supersila da su zaista počeli da veruju da je, kad sednu u Situacionu sobu Bele kuće i razmatraju neko političko pitanje u zemlji kao što je Bosna, svaka odluka koju donesu (bez bilo kakvih konsultacija sa saveznicima ili samim Bosancima) konačna. Potrebni su bili samo praktični, tvrdi momci da odluku primene tako što će udarati glave o glave koliko je potrebno. U stvari, to je najvećim delom zaista i funkcionisalo na taj način!
Svet se, međutim, promenio i Sjedinjene Države više nemaju to poštovanje i autoritet. Ljudi u Vašingtonu sada su posle previše odlaganja počeli to da shvataju. Odluka da Kosovo postane nezavisno, koju je Vašington neformalno odavno doneo (i planirao njenu primenu uz pomoć nekih ključnih evropskih saveznika preko Ahtisarijevih preporuka), odjednom je naišla na opoziciju koja izgleda nije spremna da bude kooperativna ili prisiljena na poslušnost. Tako američki diplomate zaduženi za primenu naše politike vide da nastavljaju zagovaranje ‘reda vožnje’ i stava o kojima će se ključni igrači teško sporazumeti. Uhvaćeni su između ove nepomerive stene i tvrde realnosti vašingtonske političke scene gde je, kako izgleda, odlučnost da se uspostavi nezavisno Kosovo jača nego ikad.
To otkriva jednu važnu stvar. Napisane su hiljade kolumni i održano bar toliko govora u kojima se izražava zabrinutost zbog destabilizujućeg uticaja kosovskog pitanja na Srbiju. S dobrim razlogom. Tokom poslednje dve nedelje mediji su zbog različitih razloga bili puni napada na ambasadore Sjedinjenih Država, Ujedinjenog Kraljevstva i Nemačke, kao i na državnog podsekretara Bernsa. Demokratska partija Srbije (DSS) obnavlja svoje zahteve da se bilo koji budući koalicioni partner saglasi sa stavom o Kosovu koji bi na kraju mogao odvesti Srbiju u izrazito kontraproduktivne akcije protiv ključnih zapadnih zemalja. Dosadašnji neuspeh da se i posle puna tri meseca formira vlada bar delom je posledica kosovskog pitanja.
Ali, rekao bih – sa svim dužnim poštovanjem prema osetljivostima Srba – mora se biti svestan da moramo brinuti ne samo o emocijama Srba i kosovskih Albanaca. Realnost, koja se izgleda nikad ne artikuliše ili iskazuje, jeste da su mnogi Srbi nezadovoljni Zapadom koji pritiska da se što pre usvoje Ahtisarijeve preporuke, ali i to da su mnogi na Zapadu podjednako nezadovoljni zbog onog što u njihovim očima izgleda kao ekstremno kontraproduktivno ponašanje Srba i Rusa.
Čvrsto verujem da je nemački ambasador u Beogradu govorio u svoje ime i dao odgovor na vrlo specifično (i možda namerno provokativno) pitanje kad je pomenuo status Vojvodine u vezi s Kosovom. Ali takođe verujem da svakim danom rastu šanse da se talas simpatija za Srbiju (i spremnost da se kao deo Rezolucije UN o Kosovu unesu mnogi zaslađivači) može preokrenuti dok se zapadno strpljenje o kosovskom pitanju neprestano stavlja na probu. Dogodiće se bumerang. Siguran sam da će nasilje porasti ako ne bude rezolucije Saveta bezbednosti. Takođe garantujem da će za to biti okrivljene Rusija i Srbija. To je, među ostalima, prorekao Ričard Holbruk kada je u jednom komentaru napisao da će Rusija poneti punu odgovornost za posledice nepostojanja rezolucije UN.
Ruski potez da se organizuje poseta delegacije Saveta bezbednosti UN Kosovu u suštini je veoma pametan. Pre svega, on im kupuje značajno vreme. Što duže budu mogli da kosovsko pitanje drže otvorenim, bolje po njih. Drugo, to više nego ikad ranije u donošenje odluke uvlači svih 15 članova Saveta. Dosad to je bila borba između Rusije na jednoj strani (s Kinom koja je tiho stajala u blizini i posmatrala) protiv Sjedinjenih Država i neodlučne i donekle ambivalentne podrške EU.
Iznenada, Sjedinjene Države i Evropska unija moraju ozbiljno da broje glasove u Savetu bezbednosti. Najgori scenario za njih je, naravno, ako većina u stvari ne uspe da u punoj meri podrži Ahtisarijeve preporuke. Ali, čak i ako značajna manjina izrazi neslaganje, to će daleko više ohrabriti Rusiju da zauzme tvrdu poziciju. Jedna je stvar staviti veto na neku rezoluciju koju svi drugi podržavaju ili su uzdržani, a nešto drugo je da se to uradi s pet ili šest drugih zemalja koje takođe glasaju „ne“.
Na prvi pogled, ova poseta delegacije Saveta bezbednosti UN može izgledati kao potpuno gubljenje vremena jer će se sve strane držati svojih trajnih pozicija. Ali, bilo bi bolje da Sjedinjene Države i njihove saveznice u EU koje slično misle posetu uzmu vrlo ozbiljno i smisle plan igre kako bi njihov stav zadobio podršku drugih članica Saveta bezbednosti.
Sve što je gore rečeno postaje još važnije sad kada je Evropska unija formalno, direktno i otvoreno rekla Vašingtonu da bez rezolucije Saveta bezbednosti UN ona ne može preuzeti misiju UNMIK. Drugim rečima, ovaj slou moušn sudar izgleda ide putem koji se ne može izbeći.