Sinteza stvaralaštva i tradicije

Krajem aprila 2007. godine u Beogradu su se susrela dva, po mnogima najznačajnija, umetnika hrišćanskog Istoka i Zapada: otac Stamatis Skliris (Atina) i otac Marko Ivan Rupnik (Rim). Povod za njihov susret bila je izložba ř. Stamatisa, koja je istog dana otvorena u galeriji „Progres’’, kao i objavljivanje knjige „Mornari Neba’’, u kojoj ova dva umetnika, teologa i sveštenika odgovaraju na dvadeset istovetnih pitanja protojereja prof. dr Radovana Bigovića o savremenoj hrišćanskoj umetnosti. Oba događaja upriličio je Hrišćanski kulturni centar iz Beograda.
Rad o. Stamatisa nije nepoznat na našim prostorima. Intenzivne kontakte sa Srbijom Skliris je započeo studijama istorije umetnosti u Beogradu i posetama srpskim manastirima. Mnogi njegovi tekstovi su prevođeni sa grčkog na srpski, a knjiga „U ogledalu i zagonetki’’ štampana je u Beogradu 2005. na srpskom jeziku.
Ipak, izložba „Licem u lice’’ predstavlja Stamatisovo najobuhvatnije umetničko predstavljanje domaćoj javnosti. Svojim ikonama, o. Stamatis nastoji da napravi otklon od pukog kopiranja srednjovekovnih uzora, što je danas najčešća ikonopisačka praksa u svim pravoslavnim zemljama. Stoga njegov rad predstavlja iznenađenje za mnoge koji su ikonu navikli da posmatraju kao folklor, običaj ili puki dekor na kome je neotklonjiva patina vremena. Trudeći se da nađe nove i drukčije bojene kombinacije, kompoziciona rešenja i sižee, on se istovremeno trudi da u potpunosti ispoštuje pravoslavno predanje i zahteve koji se pred ikonu, kao ipak posebnu vrstu slike, postavljaju.
Logika ikone, koju on pokušava da prati, ističe svetlost u prvi plan kao osnovni oblikovni element. Ta svetlost preobražava lik koji objašnjava, čime ikona postaje, mogli bismo reći, eshatološki portret ličnosti. Ovo je upravo ono što Skliris prihvata od tradicije slikanja ikona. Međutim, tom opštem mestu on daje vrlo ličan, autorski pečat, otvarajući prostor za nove pristupe i neprekidno eksperimentišući, nekada uspešnije nekada manje uspešno, kako bi se došlo do drugačijih likovnih rešenja. Time on trasira put za budući ikonopis i za uvek novo preispitivanje položaja, izgleda i značenja ikone u svetu u kome živimo.
Stavovi i rad oca Sklirisa se umnogome poklapaju sa stavovima i stvaralaštvom oca Marka Rupnika. Iako je jedan pravoslavni, a drugi rimokatolički sveštenik, uočava se zajedničko nastojanje da se religiozna slika obnovi, kako na istoku tako i na zapadu. Radeći gotovo uvek u tehnici mozaika, otac Marko koristi vizantijsku likovnu (ikonopisačku) tradiciju kako bi na njoj izgradio jedan naročito upečatljiv stil rada.
Ako bi se moglo reći da je svetlost ono što primarno interesuje Sklirisa, onda je materija i njena svojstva (među kojima je i svetlost) ono čemu Rupnik najpre poklanja pažnju. Iako Slovenac, koji već dugo vremena živi u Rimu i radi širom sveta, otac Marko nije ostao nepoznat ni u Beogradu. Njegovo permanentno prisustvo ovde je osigurano mozaicima koje je izveo u obnovljenoj zgradi beogradske Nadbiskupije. O. Marko svesno pokušava da u jednoj sintezi svojih teoloških pogleda, života i umetničkog rada, ponudi jedan novi pogled na likovno stvaralaštvo čiji izvor nije u virtuelnom svetu koji stvaraju nove tehnologije, već u opipljivoj stvarnosti od koje smo i sami sazdani. Njegovo nastojanje usmereno je na stvaranje umetnosti koja izvire iz postojećeg, koja je sama postojeća i koja doprinosi postojanju.