Slaglica od utvara i apsurda

Španca Havijera Marijasa čitaoci definitivno vole, o tome govori i podatak da su njegovi romani prevedeni na sve veće jezike sveta. S nestrpljenjem se u svetu očekuje svaka njegova nova knjiga, kao i kolumne koje ovaj intrigantni autor piše u uglednom madridskom nedeljniku El Pais Semanal.
O tome koliko su čitaoci Havijera Marijasa željni onoga što piše, govori i činjenica da se svako malo objavljuju reizdanja njegovih romana u celom svetu. Tako ni mi nismo izuzetak. Ovih dana su iz štampe izašla nova izdanja dva njegova romana, Sentimentalni čovek i Sve duše. Čitamo ih u odličnom prevodu Aleksandre Mačkić, a objavio ih je izdavač Evro Đunti koji planira da bestseler koji ga je i proslavio, Srce tako belo, objavi u novom prevodu.
Havijer Marijas (1951) je pisac, prevodilac i izdavač. Već 2006. postao je član Kraljevske španske akademije za jezik, svrstan među najznačajnije pisce hispanske književnosti, uz bok Borhesu, Markesu, Kortasaru.
Kod Marijasa granice između fikcije i stvarnosti nema, odnosno jedina izvesna, opipljiva i prava stvarnost za njega jeste pisanje. Možda je upravo zato i svoju izdavačku kuću, koju je osnovao 2000, proglasio za Kraljevinu Redonda. Ova kraljevina ima i svoju nagradu, a njen prvi dobitnik bio je Dž. M. Kuci. Nagrada je osnovana s ciljem da hispanskom svetu predstavi značajne pisce, sineaste i druge stvaraoce vredne pažnje izvan španskog govornog područja. Godinu dana kasnije, ovo priznanje dobio je engleski istoričar Ser Džon Eliot, italijanski pisac Klaudio Magris ovenčan je plemićkom titulom 2003, a Francuz Erik Romer 2004, dok je 2005. godine ta čast pripala kanadskoj književnici Alis Munro. Naime, svi dobitnici postaju članovi plemstva ovog imaginarnog kraljevstva. Kad smo već kod odnosa koji vladaju ovim imaginarnim kraljevstvom, treba dodati da u žiriju za dodelu jedine španske nagrade koja se dodeljuje isključivo strancima sede Pedro Almodovar, Frensis Ford Kopola i Arturo Peres Reverte između ostalih.
Nabrajati nagrade koje je Havijer Marijas dobio za svoje vrsno pisanje i prevođenje nema potrebe, toliko ih je da je za svaki roman ili prevod dobio u proseku po jednu. Možda ima potrebe ne zaboraviti da Marijas na prvi pogled spaja nespojivo, da se ne odriče ironije, da je kod njega sve dovedeno do apsurda. Ako se tome doda i činjenica da u svaku svoju priču koju namerava da ispriča, vešto uvodi glavne i sporedne likove gradeći složene međusobne odnose koji korespondiraju sa situacijom, onda je to i više nego dobra preporuka za čitanje.