Ivan Džidić Ne znam kako je, valjda kao svi slični, onako iznebuha krenuo razgovor o tome da li na primjer „Večernja strela“ radi u interesu srpskog naroda. Što bi trebalo, zbrkovito, značiti da li k’o biva radi u nacionalnom interesu, da li radi u interesu građana i tako to. Ja onda krenem spominat se šlajpeka, uz laganica tvrdnju da svi ti interesi dopiru samo do njega, a od njega jok. Onda opet krene, uz neke druge primjere naiva oko državnih interesa, a ja opet o šlajpeku. Još će nešto zatim, pa šlajpek… Do njega i od njega. Onda kao pokušam potegnuti brigu o interesima srpskog naroda, šireći na Srbijance, koju su ispoljile one duhandžije pa kupile ovdašnje fabrike. Pa prisiljen krenem insistirati na odgovoru o multinacionalnim kompanijama i interesima pojedinačnih naroda i pojedinačnih građana. Eto još jednom šlajpeka. Prebacim se odmah na konobare humaniste u Klubu za stare, a na čelu sa konobaricom, koji tamo, brižnici, nisu mogli otići ni na jedan dan, a da ne povedu bulumentu od fotoreportera, kamermana i drugih medijaca. I na Javni servis građana, koji istrajava na pravu građana da znaju sve, pa ispod slike građanina Karađorđevića, pripuštenog svojevremeno u bijel da bjelji ne može biti, koji nešto govori, ispiše samo NJKV. Šlajpek. Ide odmah jak argument protiv, kao šta ja tu o šlajpeku kad ga i nemam. Ali zato bar znam posavjetovati. Pa muk…
Uhvatim se stroja u raspadanju, koji još nekako može i primiti i poslati poštu. Javilo mi se mlađe dijete. Tražih, znam čovjeka, on je meni kompetencija, da skonta nešto oko kojekakvih društvenih pitanja i javne šta misli, predlaže. Ništa mu ne pada na pamet, ali možda meni od nekoliko rečenica koje je poslao nešto naumpadne… „Malo sam ispao iz sistema, odnosno malo sam više u receptima i tome, jer mi je mogu ti reći puno interesantnije… malo ću još razmišljati, ali evo ti ovo za početak… Sve mi nekako izgleda izlizano i za slijeganje ramenima… po onom tvom ‘šta š – gledaj o šta živiš‘. Ne znam ajd još ću malo razmisliti“.
Javio mi se i jedan od, geografski dobro raspoređenih, malobrojnih prijatelja. Iz Skopja. Pristigao mu za praznike „mladac“ iz Lisabona. U kojem je kao stipendista na pristojno vrijeme. Ponudilo mu da po isteku stipendijade trkne samo da diplomira, pa da se vrati u Lisabon na neko vrijeme, a potom krene u Minhen. Ne zna kaže šta će. Odmah mu odgovorih. Šta šta da radi. Da pored tih ponuda neće ostati u ovim krajevima da gradi svijetlu im budućnost. Šta bismo mi u njegovim godinama, a u ovoj zajebanciji, doduše sa nagomilanim pizdarijama, uradili. Lisabon pa, što kažu Bosanci, Minen. Ja ne bih trepnuo. Prenesi mu moje pozdrave, nakon četrdeset i kusur godina društveno korisnog rada i brige za budućnost domaje.
LISABON, PA MINHEN,PA …

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.