Srbija, iz pikarskog ugla

Na klapni Kuzmanovićeve knjige čitalac će pročitati da je „Zimska šetnja njegova osma knjiga i prva ostvarena u žanrovski hibridnoj formi kao „preplet pikarskog (auto)biografskog romana i parodijskog esejističkog razmatranja“. Sintagma Bore Ćosića „umesto eseja“, može takođe da bude neka vrsta žanrovskog određenja ove proze, pošto ona sadrži ovaj značenjski otklon ili negaciju u ovoj reči „umesto“, koja se istovremeno odnosi i na književnu formu ili samu književnost i njenu moć očaravanja, ali i na samu stvarnost, kojoj se ovde daje prednost umesto eseja ili same književnosti.
U svakom slučaju ovaj odnos je uvek dvostruk ili dvoznačan. Kuzmanović je nesumnjivo veoma obrazovan pisac. To znači da je ova hibridna forma (eseja i pikarskog romana) ovde isprobana i iz književno teorijskih a ne jedino stvaralačkih potreba. I to je razlika u odnosu na Kiša i njegov Čas anatomije. Hoću da kažem da u ovom štivu Kuzmanović nije samo pripovedač nego i teoretičar književnosti, pošto ova dva posla u njegovom zanatskom umeću od početka idu zajedno. Evo šta se o žanru pikarskog romana može doznati iz Rečnika književnih termina, koji je svojevremeno objavio „Nolit“: „Španska novela, picaresa; picaro mangup, lupež, probisvet. Izvorno španska podvrsta romana nastala u 16. i razvijena u 17. v.; predstavlja suprotnost tada veoma popularnim, pastoralnim, ljubavnim i viteškim romanima, u kojima je izražena težnja ka idealizaciji pojedinih društvenih slojeva, likova osećanja …. pisani su u prvom licu kao ispovesti skitnica i probisveta. Protagonista picaro je prvi antijunak u španskoj književnosti; on je, obično, usamljenik, koji živi na margini društva i koji dobro poznaje njegove poroke: licemerje, pohlepu i koristoljublje. Lutalica, „sluga mnogih gospodara“, bez socijalnih i emotivnih korenova, shvata život kao bespoštednu borbu za opstanak, u kojoj su sva sredstva dozvoljena…“
Dakle, da vidimo. Nema u ovoj prozi živopisnog narodnog jezika, ali su likovi realni („car“ Matija (Bećković), Bogdan Popović i njegov antipod Stanislav Vinaver, Desanka Maksimović, Vasko Popa, Nikola Višnjić, Oskar Davičo, Radomir Konstantinović, „drugar iz Vardarske ulice“ i tako dalje. „Roman“ počinje poglavljem pod karakterističnim naslovom „Zajednički Kulturni Poduhvat“, koji nesumnjivo asocira na „zajednički zločinački poduhvat“, što je sintagma koja određuje naš život poslednjih petnaest godina sa svim posledicama koje ova poznata sintagma ima po naš život a zaključuje se poglavljem pod ponovo karakterističnim naslovom „POVRAĆANJE“ i „Moralnim imperativom“ koji citiram: „Znam gde si, ne Željeni, nego Neophodni. Tu si, tu sam: Niko i Ništa. Okačeni o svezi i, o naš moralni imperativ, povraćamo dugo i pribrano: sve ono što nismo smeli pojesti. Povraćamo, kao da nikad nećemo prestati. Povraćanje je postalo naš govor.“