Srbija protiv „žutih ubica“

Vučković je član srpskog Aktiva za zabranu kasetnih bombi, koji je deo Hendikep internešenela (HI), organizacije sa sedištem u Briselu, koja je u sastavu međunarodne humanitarne mreže Koalicija protiv kasetne municije (CMC). Pod jurisdikcijom HI, Vučković i istomišljenici organizovaće prvi evropski regionalni skup protiv upotrebe kasetne municije. Na skupu u Nišu, 11. i 12. maja, učestvovaće humanitarne nevladine organizacije iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Albanije. Očekuje se i dolazak organizacija sa Kosova i Metohije. Jedan od važnih ciljeva skupa biće „ohrabrenje“ Srbije da potpiše Konvenciju UN o zabrani korišćenja kasetne municije, koja zabranjuje proizvodnju, upotrebu, transport i čuvanje zaliha tog oružja. Konvencija je stupila na snagu 1. avgusta 2010, već joj je pristupilo 108 država, a među njima i Slovenija, Hrvatska, BiH i Makedonija.

I proizvođač i žrtva

Stefani Kastanje, koordinatorka projekta HI za podršku žrtvama kasetnih bombi i nacionalnim akcijama sa tim ciljem, precizira za Plave strane da ta organizacija, u okviru CMC, obavlja monitoring sprovođenja Konvencije UN u zemljama-potpisnicama, ali sprovodi i stalnu kampanju protiv upotrebe nagaznih mina i kasetne municije, i medijskim i diplomatskim putem. Smatra da je najveća slabost ove Konvencije što joj nisu pristupile velike zemlje i glavni proizvođači kasetnih bombi, među kojima su i SAD, Ruska Federacija i Kina.

– Još uvek je veoma teško pridobiti države koje su veliki proizvođači kasetne municije, a sistem kažnjavanja onih koji koriste ovo oružje je izuzetno slab. Ipak, zemlje koje proizvode i koriste kasetne bombe imaju loš imidž, a protivljenje njihovom korišćenju sve je veće. Mislimo da je dobar uspeh što su Konvenciju UN potpisali evropski proizvođači kasetne municije, kakvi su, recimo, Nemačka ili Francuska. Imamo veliku nadu da će i SAD, sa predsednikom Barakom Obamom na čelu, sada biti otvorenije prema ideji zabrane ove vrste oružja. Već se govori o tome da će SAD potpisati Konvenciju o zabrani nagaznih mina, a verujemo da će u jednom trenutku slično razmišljati i o kasetnoj municiji – kaže Kastanje.

Sagovornica Plavih strana još kaže da HI i CMC „tretiraju“ ne samo direktne već i indirektne žrtve ovog oružja, kao što su porodica i lokalna zajednica. Koliko je važna fizička i psihološka rehabilitacija preživelih žrtava toliko je bitno i njihovo socijalno i ekonomsko uključivanje u društvo, kao i svest država da kasetna municija najviše ugrožava civile, a da je teren zasut njome jako teško deminirati. U Vijetnamu, recimo, od kasetnih bombi ljudi stradaju i 30 godina nakon što su bačene.

– Naša posebna obaveza je da pomažemo „povređenim“ zemljama, među kojima je i Srbija. Pored ostalog, i zbog toga nam je izuzetno važno da ona pristupi ovoj Konvenciji UN. Mislimo da je Srbija zainteresovana za pristupanje, uprkos tome što nemamo direktne informacije iz redova vlasti. To saznajemo posredno, na različitim konferencijama ili preko lobista koji komuniciraju sa srpskim vlastima – kaže Kastanje.

Nepristupanje Srbije Konvenciji UN o zabrani korišćenja kasetne municije zvaničnici su dosad „objašnjavali“ proceduralnim i tehničkim razlozima, među kojima su bile i „nejasnoće“ u vezi sa nadležnošću. U jednom od obrazloženja bili su malo precizniji, navodeći da srpska vojska „ne može da se odrekne kasetne municije zbog toga što ona predstavlja preovlađujući deo njenog naoružanja“. Nijednom nije saopštena informacija da je Srbija proizvođač ovog opasnog oružja, koja je ostala na nivou „nezvanične“.

Smrt i pre i posle

Podaci o žrtvama kasetnih bombi u svetu i Srbiji su, međutim, i zvanični i surovi. U Međunarodnom komitetu Crvenog krsta kažu da na prostoru na koji su bačene kasetne bombe, pre svega u Iraku, Avganistanu, Libanu ili Čečeniji, živi oko 400 miliona civila. Prema procenama UN, od kasetnih bombi poginulo je ili povređeno više od 13.000 ljudi, najviše u Laosu, Vijetnamu i Avganistanu. Poslednjih godina žrtve ovog opasnog oružja bili su civili u Srbiji, Iraku, Avganistanu i Libanu. Prema izveštaju Hjuman rajts voča (HRV), ovu vrstu municije poslednji put je koristila Rusija u avgustu 2008. u sukobima u Gruziji.

Tokom bombardovanja SRJ 1999, NATO avioni bacili su oko 350.000 kasetnih projektila, glase dostupni podaci. Nevladina organizacija Human aid iz Norveške navela je da je u Srbiji od „kasetašica“ poginulo ili ranjeno najmanje 100 civila. Samo u centralnoj Srbiji od kasetnih bombi poginula su 22 civila i sedam vojnika, rekli su zvanični izvori. Po prestanku bombardovanja, na teritoriji uže Srbije i u Crnoj Gori kasetne bombe ubile su ili osakatile više od 20 ljudi.

Srpski Centar za razminiranje saopštio je da je nakon NATO intervencije oko 24 miliona kvadratnih metara teritorije Srbije ugroženo neaktiviranim kasetašicama. Nakon što je sprovela istraživanje zagađenosti kasetnim bombama, CMC je pre dve godine ustanovila da je u Srbiji još uvek neeksplodirano oko 2.500 kasetnih bombi, zbog čega je oko 80.000 civila izloženo opasnosti. Najveći broj neeksplodiranih projektila rasut je po ruralnim i siromašnim delovima zemlje, od kojih su samo neki deminirani, navela je CMC. Kao najugroženija područja mediji su navodili Kopaonik, Kraljevo, Vladimirce, Sjenicu i Niš.

Na Niš je 1999. bačeno ukupno 36 kontejnera kasetnih bombi, a u 40 napada ovim, kao i drugim bombama ubijeno je 15 ljudi, dok je više desetina ranjeno. Kasetni projektili bačeni su na Aerodrom Niš, prostor između gradske zelene pijace i zgrade Univerziteta, stambeno naselje Duvanište i u krug Kliničkog centra. Po prestanku bombardovanja domaći i ruski stručnjaci deminirali su veći broj zaostalih „žutih ubica“. Pronalazili su ih na aerodromskoj pisti, na krovovima škola i bolnica, u dvorištu džamije. Po prestanku NATO bombardovanja jedan Nišlija poginuo je u svojoj bašti, gde ga je „iznenadila“ kasetašica, zarasla u travu.

Bez političara

– Na skupu će učestvovati više desetina organizacija, među kojima i Landmine survivors initiatives (BiH), Ban advocates (Srbija i Hrvatska), Mine aid (Hrvatska), Alb aid (Albanija), predstavnik Cluster munition coalicion u Srbiji… Neće biti političara, osim što ćemo imati podršku ambasadora Austrije u Srbiji Klemensa Koje, kao i gradskog rukovodstva Niša – kaže Slađan Vučković.

Kako pomilovati decu

– Fizički bolovi od ranjavanja kasetnom bombom jesu veliki, ali još je veći psihički bol koji dolazi posle sakaćenja. Mnogi ne uspeju da ga podnesu pa završavaju život samoubistvom, ili se odaju alkoholu i drogi. I meni je to bilo teško. Ostao sam bez obe ruke u trideset trećoj godini, nisam mogao da pomilujem rođenu decu. Nisam mogao da brinem o sebi. I sada mi se dešava da noćima ne spavam, sustiže me sav taj užas. Ali, imam izuzetnu podršku porodice, supruge Dušanke, kćeri Aleksandre i sina Đorđa, kao i prijatelja i istomišljenika – kaže Slađan Vučković.

On je, inače, ranjen 25. aprila 1999. na Kopaoniku, gde je kao vojnik čistio teren od bombi. Radio je tri dana i uništio 106 bombi. Eksplodirala je prva sledeća, a nije je ni dotakao. I danas tvrdi da nije postojao nijedan vojni razlog da kontejneri s kasetnim projektilima budu bačeni na tu lokaciju jer na njoj nije bilo vojnih objekata. Od države je 1999. dobio Orden za hrabrost, kao i odštetu. Danas živi od penzije.