Srbija šalje različite signale koji zbunjuju strance

Mnogo jače zemlje od Srbije su shvatile da radi svoje bezbednosti, iako su bile u nekoliko krvavih ratova, treba da idu zajedno pod kišobranom NATO-a. Primeri Francuske i Nemačke, Turske i Grčke, samo su deo tog pragmatizma koji potvrđuje da je NATO najjeftiniji bezbednosni mehanizam koji ovim zemljama omogućuje da se u miru bave razvojem svojih ekonomija.

Srbija je prema ulasku u Alijansu podeljena. Oko 28 odsto stanovništva je za ulazak u NATO, dok je oko 43 odsto jakih protivnika te ideje. Ostali su slabi oponenti i neopredeljeni. Podele, po meni, datiraju još od formiranja srpske države 1804, kada su se dinastije, političari i narod delili na rusofile i zapadnjake. Kroz istoriju podela se zadržala i ona je i danas na političkoj sceni vrlo zapažena.

Sem Načertanija nismo imali pokušaj formulisanja nacionalnih interesa, a da oni budu isključivo u korist Srbije, a nikako da služe ruskim ili zapadnim interesima. Upravo iz sukoba ove dve struje srpska spoljna politika deluje pomalo smušena. U poslednje vreme, ne samo iz ove vlade, šalju se različiti signali koji samo zbunjuju strance.

Srbija je ušla u NATO program Partnerstva za mir ali je odmah zatim stala sa svim aktivnostima. Posle toga je proglasila vojnu neutralnost. Zatim je na sav glas krenula ka Evropskoj uniji stavljajući potpuno po strani NATO i Partnerstvo za mir. Potom je zaključila ugovor sa Rusijom o gasovodu koji treba da prođe preko njene teritorije ka EU kojim je (jedino u Srbiji) data koncesija Rusima da na našoj teritoriji upravljaju gasovodom. Kako EU ovo da tumači, kako NATO da nam uputi poziv jednog dana za članstvo, kada mi kalkulišemo i sa Partnerstvom za mir. Srbija se nije još uselila u NATO zgradu u Briselu. Navodno se čeka da nam se ustupe hrvatske ili albanske prostorije, pošto se one sele u deo zgrade gde su članice, a mi ćemo ostvariti želju da budemo pored ruske kancelarije.

Na vojnom, tj. tehničkom planu saradnja naše vojske i članica Alijanse je dobra. Problem je u političkom delu gde mi nikako da se pomirimo sa ulogom NATO-a u stvaranju i obuci Kosovskih bezbednosnih snaga, kao da je to odluka NATO-a ne Ujedinjenih nacija. Ponovo ističem paradoks da smo sa Alijansom u prilično lošim odnosima, a sa pojedinim članicama čije snage učestvuju u mirovnoj misiji, održavamo srdačne odnose jer nisu priznale kosovsku nezavisnost.

U slučaju povlačenja mirovnih snaga postoji velika verovatnoća da dođe do sukoba, napada Albanaca na Srbe u pokrajini. Šta bi mogla da učini Srbija da zaštiti svoje građane na Kosovu, kada je okružena u potpunosti NATO članicama i kandidatima? Procenjuje se da bi morala da odgovori na napad regularnih snaga od oko 260.000 vojnika. Da li bi Rusija reagovala obzirom na geografsku udaljenost? Verovatno ne bi, jer bi to izazvalo veliki rat. Uostalom, ona nije htela da nam da SS sistem za vreme bombardovanja (navodno Miloševićnije hteo da plati), a što bi sada menjala svoju politiku u odnosu na Srbe.

Šta znači proklamovana vojna neutralnost Srbije u ovakvom okruženju? Da bismo odgovorili na ove izazove, trebalo bi da imamo bar dva puta više vojnika od onih 260.000, najsavremenije naoružanje. Mi za ovo para nemamo, niti ćemo ih ikada imati. Poređenje sa Švajcarskom koja je prozapadno orijentisana i koja ima preko 100 aviona F-16 je u najmanju ruku neumesna.

U kom pravcu će ići odnosi između Srbije i NATO-a? Sve zavisi od nas samih. Kada prestanemo da se delimo na zapadne izdajnike i proruske patriote, kada se manemo udaranja grudi o srpstvu i pozivima na rat sa svima, na osvetu, kada prestanemo da aktiviramo kosovski problem kad god smo u ekonomskim nedaćama nama je neophodan konsenzus oko nacionalnih interesa, bez gledanja preko ramena prema Zapadu ili Istoku, kada naši političari shvate da je cilj politike državotvornost i služenje toj državi i tom narodu, a ne borba za postizanje jeftinog političkog rejtinga kod svojih birača.

Koliko će u tome Srbija uspeti, da li će se na političkoj sceni sadašnji osvestiti ili će se pojaviti novi politički lideri, ostaje da se vidi.

Autor je predsednik Atlantskog saveta Srbije