U ormanu Rebeke Mekdonald počasno mesto ima haljini u kojoj je pre mnogo godina došla u Kanadu. Imala je 22 godine kada je u ovu daleku zemlju stigla iz Beograda ne sluteći da će postati jedna od najuspešnijih žena u svetu. Bila je tada Ubavka Mitić. Danas za nju radi 1.300 ljudi u firmi vrednoj dve milijarde dolara. Milion i sedam stotina potrošača širom Kanade i Amerike njena kompanija snabdeva gasom i strujom. Nekoliko puta proglašena je za poslovnu ženu Kanade.
Otkuda baš u Kanadu?
– Otišla sam iz Beograda, pobegla od strogih roditelja. Kao dete htela sam da budem pijanista, kasnije da postanem novinar, a ipak upisala medicinu, da udovoljim tati i mami. Kanada je, čini mi se, bila dovoljno daleko od roditelja, od Evrope. Raskrstila sam sa životom u Jugoslaviji, nikada nisam pomišljala da se vratim, niti sam imala nostalgiju. Dolazak je bio šokantan: nisam znala jezik, nisam imala zaštitu, ni pomoć. Silno sam želela da dokažem roditeljima da mogu sama…
Otkuda u (muškom) svetu biznisa?
– Prekretnica u mom životu je bilo poznanstvo sa Pirsonom Mekdonald. Udala sam se za njega, kako često u šali kažem, iz dva razloga: bio je jako zgodan i imao impresivno prezime. Naučio me najvažniju stvar: kako nešto prodati. Ostalo je bilo sudbina. Suprug je tada imao svoj mali biznis sa filterima za vodu. Kada sam mu saopštila da bih pokrenula svoj biznis – snabdevanje potrošača gasom, bio je uveren da je to posao za velike igrače, da nemam šta tu da tražim. Ipak mi je ustupio telefonsku liniju i radni sto. Počela sam bez vlastite kancelarije, zvala sam potencijalne klijente i nudila da ih ja snabevam energijom, umesto velikih distribucionih kompanija. Na prvom sastanku sa kompanijom koja dovodi gas do vaših potrošača smejali su mi se, uvereni da nemam nikakve šanse… Danas većina ljudi sa tog sastanka radi za mene. Uporna sam i verujem da se do uspeha u poslu stiže samo postepeno, korak po korak.
Da li Vas je pratila sreća?
– Na prvim pregovorima u Zapadnoj Kanadi izbacili su me iz Petrolej kluba. Žene nisu mogle u taj klubu, u taj posao. Ovde su žene 80-ih godina bile mahom sekretarice, učiteljice, odlazile u kantri klubove i nastojale da se što bolje udaju. U poslu me je održala činjenica da sam dobila prvog potrošača, potpisala prvi ugovor na prvom poslovnom sastanku. To je bio proizvođač sokova „Allen apple juice“ – oni su od te 1988. godine, do danas moj klijent. Onda sam želela i drugog, trećeg, stotog, potrošača. Sada ih je milion i sedam stotina. Taj broj stalno raste. U poslu mi se pridružio i muž. Biznis se zahuktavao kada je on 1992. godine poginuo. Posle toga sam se totalno posvetila poslu i našoj deci. Ona su znala da moram mnogo da radim, da putujem. Odmalena su oni moji partneri u biznisu. Imati mnogo novca i dobar biznis ne znači biti uspešan. Da li si stvarno uspešan ili ne vidi se samo kroz decu. Poznajem poslovno vrlo uspešne ljude, koji su neuspešni roditelji, vladaju imperijama, ali ne i svojom porodicom. Kada deca imaju puno novca, više se razmaze, gube tlo pod nogama.
Kako usklađujete privatni život s poslovnim?
– Teško. Nekada sam bivala bolja u privatnom, nekada u poslovnom životu. Bila sam jako stroga mama. Mnogo je lakše kako su deca porasla. Moja kćerka ima 25 godina, a sin 27. On će se oženiti ove godine. Jako sam srećna, a biću najsrećnija kada dobijem unuke.
Gde se relaksirate i obnavljate snagu?
– Uživam da plivam noću u bazenu, sama, u tišini. Sa decom puno putujem. Idemo u vikendicu na jezerima, ili na odmor u našu kuću u Dominikanskoj Republici.
Ljudi često traže pomoć od Vas?
Ne dajem novac pojedincima, jer im to ne pomaže. Stipendiram talente, a moj humanitarni fond podržava donacije za bolnice i samohrane majke u Kanadi sa ciljem da se prekvalifikuju, kao i muzeje.
Kakav je Vaš odnos prema zavičaju?