Zloupotreba jezičkih sredstava

Birokratski jezik se prepoznaje po sledećim svojim osobinama 1) nominalnost, 2) opštost, 3) neodređenost, 4) eksplicitnost (u smislu redundantnosti), 5) eufemizam, 6) višak reči, 7) kvazinaučnost, upotreba reči stranog porekla i pomodnih reči. Neke od tih osobina rezultat su zloupotrebe inače legitimnih jezičkih sredstava – kao što su nominalizacija, opštost, eufemizam, upotreba reči stranog porekla; neke su rezultat upotrebe sredstava koja su sama po sebi u običnim prilikama neprihvatljiva – npr. neodređenost, redundantnost, višak reči, kvazinaučnost i upotreba pomodnih reči.

Zahvaljujući ovim svojim osobinama, birokratski jezik je moćno sredstvo manipulacije ljudima: on je način da se mnogo govori a ništa bitno ne kaže, ili da se nešto kaže, a da ne izazove pažnju ili prikladnu reakciju. Zatim, pošto dolazi sa mesta moći, što je nerazumljiv a simulira stručnost, ovaj jezik izaziva strahopoštovanje i štiti govornika od moguće kritike.

Birokratizaciju jezika kao upotrebu sredstava birokratskog jezika u raznim vidovima javnog jezika, pa i u privatnom jeziku, omogućava poslovično slaba jezička kultura i iskvaren jezički ukus većine govornika našeg jezika. Ta kultura i ukus su, naime, predugo negovani sa birokratskim jezikom kao uzorom formalnog javnog govorenja, a gotovo nikako na drugim uzorcima književnog jezika. Stoga je stvorena predstava o zvaničnom, formalnom jeziku kao nužno slabije razumljivom, neprirodnom, nedoživljenom i uštogljenom – jednom rečju, otuđenom.

Videli smo da su se izrazi koji označavaju određeni način izražavanja koji obuhvata različite struke i oblasti društvenog života – birokratski jezik i dr. – upotrebljavali sinonimično sa izrazima kojima se označava jezik političara – politički jezik / žargon / diskurs / stil / govor, ideološki žargon. To nije slučajno; razlog za to sažeto je formulisao Milan Šipka (1987), rečima da je „politički diskurs kakav mi danas pretežno imamo idiom (…) naše političke birokratije“ (185). Birokratski jezik je u našoj sredini, dakle, nastao kao jezik političke, a ne neke druge birokratije.

Promene početkom devedesetih

Ti pojmovi su se, međutim, s vremenom razdvojili: početkom devedesetih godina 20. veka, sa političkim promenama, menja se i jezik politike – on, makar za neko vreme, postaje znatno razumljiviji, jasniji i određeniji (što oprezno konstatuje već Ratković (1988: 245), a u manjoj meri primećuje i Luković (1996: 152)). Što se današnjeg stanja tiče, možemo reći da se jezik politike i birokratski jezik delimično preklapaju, ali se više ne poklapaju. Naime, onaj prvi može se, po potrebi, koristiti nekim sredstvima ovog drugog, tj. biti u većoj ili manjoj meri birokratizovan, ali raspolaže i nekim sredstvima koja su karakteristična samo za njega. Njegove osobine u našoj sredini tek bi trebalo proučiti.

S promenom političkih prilika, birokratski jezik je pretrpeo izmene, tako da danas više nije takav kakav je bio sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Takođe, njegova glavna uporišta su danas, pored jezika državne administracije i politike, jezici pojedinih struka, među kojima se izdvajaju ekonomija i zvanična medicina. Treba reći da birokratski jezik u stručnim jezicima snažnu potporu dobija iz engleskog jezika, koji je u nekim svojim registrima već dugo veoma birokratizovan (v. npr. Orvel (1985. /1946/), Klajn (1980: 47-48)) i s kojeg se prevodi najveći deo stručne literature.

Neobeleženi član opozicije

Recimo, na kraju, da upadljivo odsustvuje termin koji bi označio jezik koji nije birokratski niti birokratizovan. Drugim rečima, neobeleženi član opozicije, kao što je to obično slučaj, nema svoje ime. Opisno, Klajn (1978) na jednom mestu govori o „živom govoru ulice“ (Klajn 1978), a na drugom o „običnom jeziku“ (Klajn 1980); mi smo u tom kontekstu pominjali „svakodnevni / uobičajeni način izražavanja“, kao i „govor običnog sveta“ (v. 4. poglavlje ove knjige). Treba naglasiti da nije reč o razgovornom stilu niti o neformalnom stilu uopšte, kao ni o govoru neobrazovanih; reč je o onom načinu izražavanja koji bi većina govornika našeg jezika ocenila kao „prirodan“ i koji u sebi i te kako ima potencijala da posluži i u formalne, zvanične svrhe.

Iz knjige „Jezik i moć“, „Biblioteka XX vek“, Beograd 2008.