Srpsko pozorište na mađarskom jeziku

„Želeli smo da pozorište iskoči iz sive boje ujednačavanja, nametnute pod plaštom ideje bratstva i jedinstva, da umesto sivog ono bude što šarenije, da sve boje budu moguće“, kaže Ildiko Lovaš, književnica i dugogodišnji pozorišni kritičar iz Subotice, jedan od inicijatora stvaranja posebnog teatra „Deže Kostolanji“.

Kroz manje od dve decenije rada „Kostolanji“ je uspeo da postane svojevrsni lider u promovisanju modernog, alternativnog i „drugačijeg“ pozorišta, koliko kroz sopstveni repertoar, toliko i kroz projekte koje je pokretao, pre svega festivalima Dezire central station i Šverc kulture. Njegove predstave, koje se u sali ovog pozorišta igraju na mađarskom, uz titl na srpskom jeziku, dobile su prostor na daskama mnogih svetskih pozorišnih kuća, od Azije, do Južne Amerike.

A za samo tri sezone organizovanja Dezire festivala, „Kostolanji“ je pokupio ocene, kako kritičara tako i „laičke publike“, koje ga svrstavaju u red najznačajnijih teatarskih pojava u Evropi(!). Ono je nazvano „jednim od retkih pozorišnih svetilišta u kojima se zaista stvara“, mestom u kojem se „ne prestaje osvajati novi teatarski izraz i prostor“, i mestom „jedinstvene inspiracije i pokretačkih pozorišnih ideja“. A poznati bosanski i ex jugoslovenski reditelj Haris Pašović u ovom pozorištu i Dezire festivalu video je poslednju odbranu eksperimentalnog teatra na nekada zajedničkom prostoru.

„Mislim da je teatar ‘Deže Kostolanji’, a sada i festival, poslednji pravi teatarski dom za inovativni teatar na prostoru bivšve Jugoslavije, pa i u jugoistočnoj Evropi uopšte“, rekao je Pašović prilikom gostovanja tokom prvog Dezire festa.

Ipak, direktor i spiritus movens ovog pozorišta, reditelj Andraš Urban navodi da je „Kostolanji“, uprkos tome, samo jedno gradsko pozorište, te da je na umetničkom tržištu ono na neki način i ograničeno (mađarskim) jezikom na kojem se predstave izvode.

„To je realnost, danas je teško prodati pozorišnu predstavu i na engleskom, a kamoli na mađarskom ili srpskom. Mislim da je to jedan od veoma bitnih aspekata stvaranja na manjinskim ili ‘malim’ jezicima. Ipak, moram reći da iako mnogi činjenicu da se u ovom pozorištu stvara pretežno na mađarskom jeziku vide kao njegovo ključno određenje, i svrastavaju ga u nacionalni, mađarski teatar, ja, naprotiv, mislim da je ovo tipično srpsko pozorište. Jer, centralne teme njegovih predstava jesu najvažniji problemi sa kojima se suočava srpsko društvo, to su teme koje nas sve tište i koje određuju čitav naš život. Mi smo deo kulture u Srbiji, ali svakako i mađarske kulture“, uopšte kaže Urban.

Ta sudbina „gradskog pozorišta“ je uprkos ugledu i pohvalama koje sa svih strana stižu, ove jeseni „Kostolanji“ stavila pred neizvesnost hoće li se festival, koji bi trebalo da započne već krajem ovog meseca, uopšte održati. Slavni Desire central station je zbog finansijskih problema nakon samo tri godine plodnog egzistiranja došao do ćorsokaka.

„Dugo sam odbijao da o tome govorim, jer sam smatrao da svođenje jednog umetničkog angažmana na finansijsko pitanje devalvira na neki način umetnički rad, ali mi smo sada u sitauciji da možda zaista odustanemo od festivala. Grad Subotica, kao naš osnivač, u svom budžetu nema novca, i ono što nam može ponuditi jeste samo trećina sume koja se nekada izdvajala, a koja ni tada nije bila ne znam kakva. I sa dosadašnjim budžetom ostajali smo dužni svojim saradnicima, učesnicima, i zaposlenima koji su radili na ovom projektu. Sada smo došli u situaciju da niti možemo tražiti od ljudi da dalje rade uz obećanja, niti će oni više pristajati na to“, navodi Urban.

No, direktor „Kostolanjija“ pominje da je nakon useljenja u sopstvenu zgradu, u kojem je sve podređeno pozorišnom stvaranju, stvoren ambijent o kojem se ranije moglo samo maštati. „Mi se ne možemo u tom pogledu žaliti, zaista je ovo komfor u odnosu na nekadašnje uslove. Ipak, smatram da je i festival i te kako važan, kao i sve ono što je uz taj projekat postignuto, i da bi bilo šteta da se to ugasi“, kaže Andraš Urban

Drugu stranu problema sa finansiranjem i samog pozorišta „Deže Kostolanji“ i njegovog festivala čini politička percepcija onoga što pozorište predstavlja, to jest činjenice da se pozorišne aktivnosti odvijaju na jednom manjinskom jeziku. Ildiko Lovaš, koja je do 2010. godine bila zadužena za kulturnu politiku grada, kaže da je često taj aspekt stvaranja na mađarskom jeziku bivao i jedan od razloga za prihvatanje ili neprihvatanje novog pozorišta još tokom njegovog osamostaljivanja od Narodnog pozorišta-Nepszinhaz.

„Toj ideji da se stvara na mađarskom suprostavljali su nam tezu da jedno nacionalno pozorište ne može biti urbano, i da, naravno, u skladu s tim ne može biti moderno. Ja mislim da je „Kostolanji“ svojim dosadašnjim radom, sadržajem tog rada, njegovim rezultatima i priznanjima koja je dobio u svetu dokazo da je u potpunosti posvećen univerzalnim umetničkim, estetskim i moralnim vrednostima, i da nema nikakvog utapanja u samo i jedino nacionalne vrednosti, folklorne ili tradicionalne… Ali, zbog takve percepcije „nacionalne umetnosti“ ja prosto nisam mogla naći partnera pri pokušaju da se ovom malom teatru obezbedi samostalnost i krov nad glavom, što su i osnovni uslovi normalnog rada“, kaže Ildiko Lovaš.

Jedinstvenost i neponovljivost pozorišta „Deže Kostolanji“ jesu odrednice koje ga prate, čini se od samog njegovog osnivanja – kako u umetničkom dometu , tako i u uslovima od kojih zavisi njegov rad, i ukupno postojanje. U svemu tome se prepliću stvarna ekonomska kriza, politička pozadina koja određuje (i) kulturne politike, i specifična pozornica na kojoj Kostolanji igra svoju ličnu sudbinsku predstavu. Tu „geografsku specifičnost“ koja prati „Kostolanji“ i Dezire festival sarajevska rediteljka Tanja Miletić Oručević opisala je na sledeći način.

„Kulturni amalgam Subotice je čudo mnogo veće nego neka geografska odrednica i sigurna sam da ga vrijedi istraživati i kroz ovaj festival. To čudo je, čini mi se, i suodgovorno za postojanje ‘Kostolanjia’, pozorišnog i umjetničkog života Subotice uopće, bogatog i neobičnog kao malo koje drugo mjesto na svijetu, jer crpe iz svih tih podzemnih žila pojedinačnih kultura i njihovog neponovljivog spoja.“

Dva lica Subotice

Subotica je u svojoj multikulturalnosti i svom višestrukom identitetu često idealni prostor za nove ideje, ali ponekad upravo vrlo frustrirajući, ocenjuje Ildiko Lovaš.

„Subotica je grad sa dvostrukim licem – u jednom trenutku to je uspavana lepotica, bez sluha za nove trendove i promene, dok je u drugom izuzetno znatiželjna, radoznala i otvorena za sve. Ta njena otvorenost i njena provincijalnost dva su važna faktora koja utiču na događaje u ovom gradu. I zato kada pričamo o kulturi ovoga grada, moramo biti osetljivi na tu njenu ambivalentnost. A ono što se događalo od početka devedestih godina i kasnije, kao da je dobilo obrnuti smer od onoga što je bilo karakteristično u kulturnim tokovima osamdesetih – umesto jednog ujednačavanja, i unificiranja, dobili smo mnogo različitih kulturnih identiteta nacionalnih zajednica, određenih jezikom, te je taj proces percipiran kao neka vrsta regresa, pošto je povratak tom nacionalnom ocenjen kao odricanje od urbanog i modernog. To je, međutim, sasvim pogrešno. Svaka kultura, pa i urbana, vezana je za jezik, kao sredstvo i način stvaranja. Teatar ‘Deže Kostolanji’ je nastao kao reakcija na ono što je Ljubiša Ristić činio ovom gradu, a što bi se moglo definisati kao moderno bratstvo i jedinstvo, ali se nikako ne može reći da je rezultat te ‘pobune’ umetnika bio retrogradan, da nije moderan i urban. Već prve predstave su to dokazale. Ali, kada se 2008. godine pokrenula inicijaticiva da se ‘Deže Kostolanji’ osamostali i dobije svoju zgradu, ponovo su oživljene diskusije o tome da li je to urbano, jer, navodno, ono što je vezano za jezik nikako ne može biti urbano. Ja mislim da je to uvreda za građanske vrednosti. ‘Kostolanji’ je onim što je do sada uradio dokazao da jeste moderno pozorište, da jeste urbano, i da nikako nije malograđansko“, kaže Ildiko Lovaš.

Lična karta

Pozorište „Deže Kostolanji“ osnovalo je 1994. godine sedam opština, sa idejom da bude regionalno pozorište na mađarskom jeziku koje će nezavisno postojati. Kasnije je grad Subotica preuzeo osnivačka prava. Ipak, pozorište predvođeno glumcima-direktorima uvek je nastojalo da se oslobodi svakakvog patronata, koji su uglavnom i pokušavali da suze njegove ingerencije, te je uvek postojalo na ivici nepostojanja. U suštini dugo niko nije znao šta da radi sa pozorištem „Kostolanji“, te je ono godinama bilo kancelarija unutar Narodnog pozorišta-Nepszinhaz Subotica. Od 2006. godine obezbeđeni su nove prostorije za rad, čiji je enterijer bukvalno napravljen sopstvenim sredstvima i volonterskim radom zaposlenih. Dve godine nakon toga useljeno je u sopstvenu zgradu, što je omogućilo rad bez ikakvih presija, i jedan respektabilan repertoar.