Šta će (…) Srbija u Evropi?

Na primer, Vesna Pešić, sociološkinja i poslanica u Skupštini Srbije, koja je početkom 90-ih osnovala Građanski savez Srbije, primećuje da posle smene režima u Srbiji 5. oktobra 2000, ova zemlja sve do danas „nije uspela da se stabilizuje kao moderna i demokratska država“. Ona posebno izdvaja probleme na nivou društvenih vrednosti i konstatuje da u Srbiji i dalje „umesto moralno-vrednosne legitimnosti liberalnog tipa… kao legitimacijska matrica operiše nacionalizam“, zbog čega se parlamentarna demokratija i tržišna ekonomija pretvaraju u „slabašne, manje-više fasadne institucije“. (Vesna Pešić: Nacionalizam nemoguće države, Helsinška povelja, br. 99-100, septembar-oktobar 2006).

„Surova i sirova“ Evropa

Za ovu građansku elitu, eventualno uključivanje Srbije u EU je šansa da se u toj zemlji prekine lanac reprodukcije sistema vrednosti svojstvenog etničkom nacionalizmu i da se afirmišu i promovišu demokratske i građanske vrednosti, tako da građani Srbije budu životno zainteresovani da one budu poštovane, da veru u njih suprotstave veri u svemoć nacije i njenih autoritarnih vođa. Od otvaranja granica između Srbije i EU srpska građanska elita očekuje mnogo više od ekonomskog oporavka zemlje, zapravo očekuje politički preporod srpskog društva, usklađivanje demokratskog slova zakona sa demokratskim duhom društvenog života. Za nju glavna smetanja na evropskom putu Srbije nisu uslovi koje postavljaju zvaničnici EU, nego otpor koji tom putu pruža vladajući sloj u Srbiji, koji strahuje da bi evropeizacija srpskog društva – koja ne bi bila samo izglasavanje „evropskih“ zakona, nego i život u skladu sa njima – ugrozila njene pozicije. Za „drugu Srbiju“ granica između Srbije i EU je poslednjih 20-ak godina ostala tako čvrsta ne zato što nas Evropa ne želi, nego zbog toga što su tu granicu u Srbiji iznutra učvrstili oni kojima je ona potrebna da bi zaštitili osvojene privilegije.

Drugu vrstu diskursa na osnovu koje se u srpskoj javnosti artikuliše tema granice između Srbije i Evrope čine oni diskursi koji tu temu posmatraju u kontekstu kritike evropskih integracija kao prikrivene ekspanzije zapadne kulture, kao kulturni kolonijalizam. Ti, možemo ih tako nazvati, srpski patriotski diskursi, u današnjem širenju Zapadne Evrope na Balkan vide veliku opasnost po opstanak srpskog nacionalnog identiteta i nacionalnog samopoštovanja. Dobar primer kako ta opasnost izgleda u očima nekih srpskih patriota je članak u kome je jedan novinar nedeljnika NIN (21. juna 2006), prokomentarisao izjavu Olija Rena da je „EU živa politička životinja, a ne fosil“: „Problem je u tome“, napisao je novinar Nina, „što gledano iz Srbije… ta životinja ne deluje pitomo. Šest godina posle obaranja Miloševića, za prosečnog građanina Srbije, ‘odlazak u Evropu’ prvenstveno znači suočavanje sa serijom poniženja“.

Srbija ne treba da „srlja u Evropu“ i zbog toga što joj preti opasnost da će tamo biti ne samo nacionalno ponižena nego i opljačkana. To je mišljenje koje je pre tri godine izneo jedan poznati srpski slikar, odgovarajući na pitanje novinara beogradskog lista Politika (6. marta 2006) koje je glasilo: „Hoćemo u Evropu. Da li nam je to potrebno?“. „Nije“, odlučno je odgovorio naš slikar, „Evropa je prema nama surova i sirova, a mi joj se neprestano udvaramo, molimo da nas primi, puzimo… A to je van pameti. Kad uđemo u Evropu oni će nam uvaliti sve što ne valja. Prvo će nam prodati lekove kojima je istakao rok i sve ostalo što su odbacili, a ovde će nam uzeti ono što nemaju, a nemaju zdravu hranu, pitku vodu, rasnu stoku… Mi bismo to sve trebalo da čuvamo. A kad nas oni zamole da uđemo u Evropu o tome bi, i tada, trebalo dobro da razmislimo“.

Skupa i krajnje birokratizovana superdržava

U okviru ovog patriotskog diskursa istrajava odbojnost prema Evropi, stav da je za Srbiju bolje da se ne uključuje u evropske integracije, da ostane podalje od EU. To je osnovna ideja knjige Dejana Mirovića Argumenti protiv Evropske unije (Srpski sabor Dveri, 2008). „U ekonomskom, ali i u duhovnom smislu“, piše Mirović, „EU za Srbiju predstavlja veću opasnost nego NATO. Kao projekat i ideja, EU je suptilnija i opasnije od NATO. Ona je zavodljivija. Iza nje se ne vidi jasno lice Vašingtona, kao što je to slučaj sa NATO“ (str. 350). Srbija treba da se kloni EU i zbog toga što je to danas jedna „skupa i krajnje birokratizovana superdržava, u kojoj postoji samo privid demokratije“. Kao primer koji treba da pokaže takoreći čudovišne razmere evropske birokratije, Mirović je naveo propise o standardima koje u EU važe za poljoprivredne proizvode, gde je svaka sitnica propisa izmerena, popisana i propisana, pa tako i „razmere kaveza za piliće i veličina boksova za telad, oblik i izgled kokošaka, petlića, pataka, gusaka i ćuraka, veličinu jajeta“. Takođe je, čudi se on, „tačno definisan izgled i veličina trešnje, jagode, zrna grožđa, jabuke… kruške, breskve, kajsije, južnog voća, pasulja, graška, paradajza, luka, belog luka, kupusa, tikvica itd“. Zaista, ponosni građani Srbije – koji su navikli da im političari i uopšte ljudi na vlasti drže važne i poučne govore o istoriji, o tradiciji, o Kosovu, o identitetu i sličnim krupnim temama – mogu samo da se u čudu kriste! O Evropo, zar si dotle stigla!

Ipak, ovaj patriotski diskurs ostavlja mogućnost kontrolisanih kontakata sa Evropom, pa čak i eventualnog političkog i ekonomskog uključenja u EU, ali pod uslovom da glavna granica ostane nedirnuta, granica koja nas u kulturnom ili, kako se još češće govori, u „duhovnom“ pogledu drži podalje od Evrope. Tu je i dalje na snazi upozorenje Srbima, koje je još pre više od deset godina, u jednom članku objavljenom u listu SPC Pravoslavlje (april 1999), izneo publicista i izdavač Ratibor Đurđević: „Srbija u Evropu da, ali Evropa u Srbiju, ne daj bože!“. Socijalni psiholog Jovan Bajford, u takvom stavu o evropskim integracijama ne vidi samo radikalno antievropejstvo svojstveno srpskoj ekstremnoj desnici, uključujući tu i deo SPC, nego i „osnovnu ideju patriotskog krila savremenog establišmenta u Srbiji“. „Znači“, kaže Bajford, „Srbija će da bude u Evropi, iskoristiće sve ekonomske pogodnosti kad tamo uđe, ali naše duhovno biće moramo da branimo do poslednje kapi krvi od tih evropskih ideja koje oni nama žele da nametnu“. (Emisija Pešćanik, 23. decembra 2005).

Dakle, ovde granica između Evrope i Srbije konstruiše kao bedem na kome branimo svoj nacionalni identitet. Taj se bedem može i mora braniti i ako naša zemlja jednog dana bude u Evropi. Kako će to biti već se zna, jer su model te odbrane razradili i patriotski ponudili na raspolaganje svojoj zemlji neki Srbi koji godinama žive u evropskim zemljama, takoreći na neprijateljskoj teritoriji i tu, u neprijateljskom okruženju, štite svoju nacionalnu čast i dostojanstvo, ne dozvoljavajući da ih čari života na Zapadu zavedu i „razmaze“. Suštinu njihovog položaja sažeto kazuje naslov jednog članka objavljenog 7. novembra 2009. na naslovnoj strani kulturnog dodatka Politike: Rodoljub u tuđini. Reč je o jednom izdavaču iz Lozane, poreklom iz Srbije, koji se – prema autoru članka – već skoro pola veka samopregorno izlaže nevoljama života u njemu tuđoj sredini, potiskujući s mukom nostalgiju za otadžbinom, samo zato što je uveren da joj tu u tuđini bolje služi nego što bi mogao na njenom tlu.

Bez dvoumljenja, ali i bez prevelike radosti

Treći diskurs čije se konture razaznaju u diskusiji o evropskim integracijama Srbije je državni diskurs, onaj kojim država Srbija (preko predstavnika na unutrašnjoj i na međunarodnoj sceni) sebe konstruiše kao kandidata za pristupanje EU. To je dvostruko uzdržan diskurs. S jedne strane, tu se ulazak u Evropu predstavlja kao izbor bez alternative, ali ne i bez uslova, koji se svode na jedan – da priključenje Evropi ne bude plaćeno odustajanja od suvereniteta nad Kosovom kao „južnom srpskom pokrajinom“. Ta uzdržanost se u političkom jeziku „dizajnira“ tako što se o uključivanju Srbije u EU govori kao o putu kojim se ide bez dvoumljenja, ali i bez prevelike radosti, nego onako rezonski, kao o procesu koji je pre svega, ako ne i isključivo, u ekonomskom interesu Srbije. U funkciji tog rezonskog stava je i rečnik preuzet od evropske administracije, pun izraza koje su smislili eksperti za proširenje Unije, kao što su: „evropski put“, „evropski proces“, „evropski potencijali“, „beli Šengen“ i tome slične formule. Kao da oni koji o ovim temama govore u ime srpske države žele da naglase da je to što kazuju prevod sa stranog jezika, kome oni ne nameravaju da udahnu život, da im nije namera da publiku zagreju za ono što se tim rečima nudi.

S druge strane, diskurs države Srbije o priključenju Evropi uzdržan je i kad je reč o državnom suverenitetu nad Kosovom, kao stvari koje se Srbija neće odreći da bi ušla u Evropu. I tu se kaže da za taj suverenitet nema alternative, da se od njega Srbija neće odreći ni po koju cenu, ali se diskretno, to jest „dizajniranjem“ političke retorike, stavlja do znanja da su ciljevi „beskompromisne“ borbe Srbije za suverenitet nad teritorijom „južne srpske pokrajine“ pre simbolički i ideološki nego real-politički, da se ta borba pre svega tiče očuvanja „duhovnog i kulturnog prostora“ Kosova kao dela srpske nacionalne baštine a ne očuvanja te teritorije u granicama srpske države. Ono od čega Srbija neće odustati kad je reč o Kosovu svodi se na njegovo diplomatsko priznanje, na definisanje tamošnjih srednjevekovnih spomenika kao srpskih, odnosno na opstanak Kosova na „mentalnoj mapi“ Srbije kao važnog simbola nacionalnog identiteta. Tako, na primer, predsednik Srbije Boris Tadić u poslednje vreme govori da Srbija neće u Evropu bez svog nacionalnog identiteta. Tačno je da on kad tu pominje identitet misli na Kosovo, ali ipak nije nevažno što se on kad govori o Kosovu tako, zaobilazno, izražava. Jer ta retorička finesa, taj eufemizam ima svrhu da pokaže šta je to što Srbija na Kosovu želi po svaku cenu da odbrani i sugeriše zaključak da se ta vrednost – a to je, dakle, vrednost nacionalnog identiteta – može odbraniti i bez stvarnog suvereniteta države Srbije na toj teritoriji.

Vidi se da današnji državni diskurs o Srbiji i Evropi pokušava da u sebe uključi elemenate dva druga diskursa prisutna u srpskoj javnosti, dva ideološki suprotstavljana diskursa, koji i temu odnosa Srbije prema Evropi i granicama između njih, kao što sam rekao, različito artikulišu, na „građanski“ i na „patriotski“ način. Kombinujući ta dva diskursa i retoričke strategije koje se u svakom od njih konstruišu, država Srbiju može na pitanje „kome ćeš se privoleti carstvu, il’ evropskom iliti kosovskom“, da odgovori solomonski, to jest kao onaj Crnogorac iz vica, koji na pitanje šta bi da popije, rakiju ili vino odgovara: „Nemoj mi to dvoje razdvajat“.

Slovenački prevod ovog teksta (prevela Anamarija Urbanija) objavljen je u ljubljanskom časopisu Medijska preža (br. 37, maj 2010), oprema teksta redakcijska