Šta Srbi previđaju u Ahtisarijevom planu

Pregovori u Beču nisu pregovori o statusu. Ni Beograd ni Priština neće odlučivati o budućem statusu Kosova. Njima je samo dozvoljeno da iznesu svoje viđenje i predlog statusa, i pošto je unapred bilo jasno da su oni dijametralno suprotni i nepomirljivi, međunarodni faktori su za sebe rezervisali pravo da presude o statusu. Prištini i Beogradu prepušteno ja da se sporazumeju o konkretnim pitanjima koja, ako se sporazum postigne, mogu doprineti da se srede odnosi između Albanaca i Srba. Ideja Ahtisarija sažeta je u sledećem pitanju: mogu li kosovska i srpska delegacija da stvore obostrano prihvatljiv model za suživot između većine i manjine, bez obzira na to kakav će biti konačni status Kosova?
Pošto je odnos većine i manjine na Kosovu takav da Albanci imaju veliku brojčanu prednost, a, sa druge strane, Srbi žive raštrkano po „enklavama“, vrlo je teško naći pogodan model za njihovu kolektivnu zaštitu od majorizacije. Po mnogim pitanjima Srbi će u svakom demokratskom sistemu odlučivanja prema principu većine svakako biti „nadglasani“, i zato je krucijalno pitanje bilo kako da se jedan deo posebnih interesa koje ima srpska zajednica prenese kroz ovlašćenja same srpske zajednice, naravno na lokalnom nivou. To je logika decentralizacije, da se odlučivanje o najvažnijim pitanjima za opstanak srpske zajednice spusti na nivo opština, a ne da bude u rukama centralne vlasti.
Interesantno je, međutim, da srpska zajednica na Kosovu uopšte ne ume da ceni ono što im se suštinski nudi u Ahtisarijevom paketu, da budu „svoj na svome“ i po ključnim interesnim pitanjima (jezik, kulturne i prosvetne institucije, religija, zdravstvo, proporcionalna zastupljenost u lokalnom sudstvu i policiji, itd.) pristojno distancirani i samozaštićeni od centralne vlasti. Oni uopšte ne vide prednost modela, već insistiraju na centralizovanom pristupu, naravno pod uslovom da centar vlasti ne bude Priština, već Beograd.
To je veoma pogrešna percepcija, koja može skupo koštati kosovske Srbe, zato što centralna vlast u Beogradu, u dužem periodu nije efikasno upravljala Kosovom, a od ‘99. je izgubila svaku kontrolu. Beograd ionako nije mnogo izdašan u prenošenju vlasti i odgovornosti na opštine i regione ni u samoj Srbiji. Za kosovske Srbe je vitalno pitanje normalizovanje odnosa sa Albancima, zato što će oni svakako živeti ovde, sa i pored albanske većine.
Model decentralizacije koji je predložen za Kosovo predstavlja najnapredniji evropski standard. Štaviše, ovaj model imaće očigledne i jake evropske garancije, koje će biti kudikamo ozbiljnije od onih koje može dati Beograd. Beograd je do sada svuda gde je „branio“ Srbe, sejao samo nacionalizam i prazna obećanja.
Najviše što može učiniti Beograd za kosovske Srbe, jeste da se zaista založi za održavanje veza sa njima, nakon što se Kosovo osamostali, i da utiče kod evropskih i drugih faktora, na poštovanju sporazuma o zaštiti manjina na Kosovu.