STALJIN: Jugoslavija se neće moći braniti ni 15 dana

Kaže mi Grga Anđelinović da mu je Ninčić još u petak 4. aprila (Nemci su nas napali u nedelju ujutro 6. IV) govorio da ima 60, pa i 70 odsto, šanse da ćemo izbeći rat. Po Grgi Anđelinoviću i Simović je još u subotu 5. IV verovao da će se rat izbeći. Anđelinović je takođe u petak video Iva Andrića koji je bio došao na referisanje i iste večeri se vraćao za Berlin. Andrić mu je rekao da je rat neizbežan, ali da Vladi to ne može da dokaže.

Ovako je tvrdio naš poslanik u Berlinu. Isto smo javljali i mi iz Bukurešta, koji smo takođe živeli u zemlji okupiranoj od strane Nemaca… A Vlada je izgubila 10 dana, nije dekretovala opštu mobilizaciju, Ninčić se spremao da ide u Berlin, Slobodan Jovanović u Rim, i dočekali su 6. april nespremni.

Ponedeljak, 9. februara 1942.

Pre nekoliko dana bio sam sa vazd. đeneralštabnim pukovnikom Dragutinom Savićem, koji je odmah posle 27. marta odleteo u Moskvu radi potpisa vojnog saveza sa Rusijom. Hteo sam i od njega da saznam kako su stvari tekle. Po njemu su ruski otpravnik poslova i ruski vojni izaslanik opsedali M-stvo inostranih poslova i Ðeneralštab i tražili da se vojna konvencija što pre potpiše. Kad je Savić stigao u Moskvu, onda odjednom Rusi o ovome nisu ništa znali. Savić smatra da je ovo bila prosta podvala od strane Rusa. Njima je bilo potrebno da se i Nemci pozabave na drugoj strani, te da Rusi još dobiju vremena za spremu. Stoga su nas gurali da se mi odupremo, i radi toga su nam obećavali Markove konake.

Dr Milan Gavrilović je jasno saopštio Beogradu da o vojnom savezu ne može biti ni govora, jer je on protivan interesima tadašnje ruske politike. Ali je i ovoga puta Beograd više verovao sovjetskom otpravniku poslova no svome rođenom poslaniku u Moskvi.

Ponovo sam juče dugo razgovarao sa Gavrilovićem o svemu i svačemu. Pričao mi je kako je prilikom audijencije kod Staljina ovaj pitao pukovnika Savića i pukovnika Žarka Popovića koliko može Jugoslavija da se odupre Nemcima. Jedan je odgovorio 3, a drugi 4 meseca. Staljin se na ovo okrenuo Gavriloviću i rekao: „A ja mislim najviše 15 dana“, i tako je i bilo…

Ponedeljak, 16. marta 1942.

Juče sam proveo ceo dan kod đenerala Simovića. Razgovarali smo o prilikama i događajima. O svemu govori mirno i hladno. Reče da je ovo što se sada događa, u stvari, borba između braće Kneževića i braće Mirkovića. Živan Knežević i Bora Mirković bili su glavni organizatori 27. marta. Živan je hteo da dovede svoga brata Radoja za ministra Dvora, a Bora svoga brata Dragana za upravnika Dvora. Simović je učinio i jedno i drugo, i sve je bilo u najboljem redu. Kad je došlo do evakuacije, braća Knežević su pošli bez porodice, a braća Mirković su uspeli da povedu sa sobom žene, decu i sinovice (ili sestričine). Tu je među njima pukla tikva. Kneževići, kojima je bilo krivo što su Mirkovići poveli porodice, rekli su Mirkovićima da bi bolje uradili da su umesto žena i dece poneli kraljevo imanje koje su ostavili u Crnoj Gori. Tada su Kneževići počeli da rovare protivu Mirkovića. Radoje Knežević je tražio da se ukloni Dragan Mirković. Tada je imenovan Bora Mirković za prvog ađutanta. Kako nisu mogli biti dva brata u Dvoru, to je Dragan Mirković usled toga smenjen. Naimenovanje Bore Mirkovića je bilo samo formalno jer on nikada nije stupio na dužnost. Posle je Bora Mirković radio protiv Živana Kneževića i uspeo je da on bude smenjen sa položaja komandanta Kraljeve garde. Kako je Radoje Knežević bio uz Kralja, to je porodica Knežević na kraju odnela prevagu i uspela je da se smeni i Bora Mirković. On je pak mislio da će svojim stavom u Kairu uspeti da sruši braću Kneževiće, i odrekao je poslušnost.

Ovo sve baca još jednu ljagu na našu vojsku, a to joj nije trebalo.

Subota, 25. aprila 1942.

… Dr Branko Čubrilović podneo je pismeni izveštaj o sednici Ministarskog saveta održanoj u Beogradu 20. marta 1941. kad se rešavalo o pristupanju Jugoslavije Silama osovine, i kaže: „Sednicu je, u 9:15, u noći, u velikoj sali, otvorio Dragiša Cvetković. Ukratko je prikazao spoljnu situaciju unazad godinu dana i događaje posle njegovog i Cincar-Markovićevog puta u Bertesgaden. Posle toga, kad je Hitler tražio da Jugoslavija ostane neutralna sa nekim koncesijama po Sile osovine – a zato će dobiti garanciju svog integriteta – događaji su se ređali kinematografskom brzinom. Od strane Saveznika nisu se dobile nikakve praktične koncesije i vojna situacija bila je u rukama Hitlera. Hitler i Ribentrop čine pritisak na nas i traže da pristupimo Aksi sa nekim „olakšicama“ u odnosu na Rumuniju i Bugarsku. Mi danas imamo da prihvatimo Hitlerov predlog ili da stupimo u stav otvoreno neprijateljski prema njemu. Cvetković za to moli Ministarski savet da ovu sednicu shvati vrlo ozbiljno i da, posle referata ministra inostranih poslova, svaki član Vlade kaže jasno i otvoreno svoje mišljenje.

Cincar-Marković je podneo referat. „Bio je za pristupanje Paktu, jer zemlja nema drugog izlaza. Čitao je neki referat koji je bio povoljan po Nemačku. Zatim je tiho i polako, gotovo sramežljivo, kao da ono što čita nije volja ni Ministarskog saveta ni naroda, pročitao srpski tekst onog što je imao da potpiše iduće nedelje. Jasno je iz toga proizilazilo da Hitler ostavlja Jugoslaviju kakva je, ali njen suverenitet biće okrnjen, jer ona postaje tranzitni teren za Hitlerove vojnike i privredne smerove prema Bliskom istoku, Turskoj i Rusiji. Sve je ukazivalo da će Jugoslavija tim paktom zauzeti onaj položaj koji je zauzela Bugarska, Rumunija i Mađarska.“

Najzad predlaže da se Pakt prihvati.

Svi ministri su sada govorili redom. Prvi je govorio Mihailo Konstantinović. Rekao je „da se danas vode dve borbe u svetu. Jedni se bore za silu a drugi za demokratske principe. Uz ove druge je Jugoslavija, i zato Konstantinović ne može da se složi sa potpisom Pakta, jer drži da ta politika nije dobra ni za sadašnjost ni za budućnost Jugoslavije“.

Za njim je govorio ministar građevina Ljubomir Vulović, koji je glorifikovao Nemce i izjavio da se slaže sa predlogom ministra inostranih poslova.

Treći je uzeo reč ministar poljoprivrede dr Branko Čubrilović.

„U ime svoje i u ime Zemljoradničke stranke, ne mogu se složiti sa politikom Pakta i prema tome ne mogu dati ni pristanak da se isti potpiše. Pošto sam ja ušao u ovu Vladu sa pristankom Glavnog odbora, i sad se nalazim na prekretnici razilaženja sa samim kabinetom, to ću noćas da pripitam ljude Glavnog odbora i sutra da podnesem pismenu ostavku.“

Četvrti po redu bio je ministar finansija dr Juraj Šutej. On je naglasio da među pristašama HSS nije običaj da iko daje izjave osim predsednika Mačeka. Ovim je izigrana Cvetkovićeva želja da svaki lično kaže svoje mišljenje.

Peti je bio ministar šuma i ruda Džafer Kulenović, predstavnik Jugoslovenske muslimanske organizacije. On je rekao da nije dovoljno upućen u spoljnopolitička pitanja i da ne može ništa da kaže.

Šesti je bio potpredsednik Ministarskog saveta dr Vladimir Maček. On je, u ime svih ministara Hrvata, rekao da su „događaji išli tako naglo da su nas zatekli nespremne. Branio je pristup Paktu i dodao je da se kasnije, ako se očuva integritet Jugoslavije i promeni se vojnička situacija u Evropi, lako može preći na drugu spoljnu politiku, a da se sada nema kud i da valja pristupiti Paktu“.

Dr Miha Krek je bio za pristupanje.

Dušan Pantić, ministar za fizičko vaspitanje, govorio jeo „premoći totalitarnih nad demokratskim režimima, i da, našim pristupanjem, mi ovu politiku moramo da pomognemo“.

Deveti je bio ministar za snabdevanje i ishranu dr Mića Protić. On je izjavio da „smatra potpis Pakta i oslon Jugoslavije na Sile osovine kao gotovu stvar, i da se o tome više ne može govoriti“.

Deseti je bio ministar socijalne politike i narodnog zdravlja dr Srđan Budisavljević, koji je rekao da su „i on i njegova stranka za to da Jugoslavija stane na stranu onih naroda koji su demokratski vaspitani. On se u unutrašnjoj politici neće razilaziti sa Vladom, ali u spoljnoj on se nikada neće složiti da Jugoslavija pristupi Aksi, povući će konsekvence i istupiće iz Vlade“.

Nikola Bešlić, ministar saobraćaja, govori 11-i i objašnjava da „iz razloga vojno-političkih i oportunističkih, sada moramo biti za Hitlera i Musolinija, a docnije, kad se pojave povoljnije prilike, prići ćemo Englezima i Saveznicima“.

Ðeneral Petar Pešić, ministar vojni, nije govorio.

Trinaesti, 14. i 15, hrvatski ministri dr Andres, dr Smoljan i dr Torbar nisu govorili jer je u njihovo ime govorio Maček.

Poslednji i 16. je govorio potpredsednik Kulovec, predstavnik Slovenačke ljudske stranke. Rekao je „da se nema kud, da je jedina realna politika pristup Aksi, i da se slaže sa predlogom“.

Na ovoj istorijskoj sednici podneli su ostavke Konstantinović, Čubrilović i Budisavljević. Konstantinović je svoju ostavku povukao, bio je na večeri kod kneza Pavla 22. marta. Kostantinović je 24. marta ponovo podneo ostavku, ali mu nije uvažena…

Nedelja, 17. januara 1943.

… Posle toga se poveo razgovor o 27. martu; Živan Knežević nam je ispričao niz interesantnih stvari. Plan za prevrat izradio je on, i tačan raspored znao je samo on i jedan poručnik koji mu je radio skice. Drugi zaverenici (Vohoska, Zobenica, Savić, itd.) znali su samo dužnost koja je njima bila poverena. Svakom od njih je Ž. Knežević dao naredbu šta ima da učine noću između 26. i 27. marta između 2 i 4 izjutra. Sve je izvedeno mirno, i samo je poginuo žandarm koji je čuvao radio-stanicu u Makišu. Poginuo je jer nije hteo da pusti grupu oficira koja je poslana da zauzme stanicu. Oficiri su pokušali da ga razoružaju. On se odupro, opalio iz puške, i oficiri su ga ubili.

Ponedeljak, 8. februara 1943.

Juče smo proveli celo popodne kod Simovićevih… On je ljut što je penzionisan. Međutim, u svemu je postupljeno po zakonu.

Govorio mi je o 27. martu. Pričao kako je on bio sve i sva, a kako je Živana Kneževića samo uzeo jer je po duhu avanturista, a za takav posao mora biti čovek avanturista…

Objašnjavao mi je kako je Ninčić napravio intrigu kod Kralja i Kraljice, da on, Simović, hoće da ubije Kralja. Dalje mi je govorio kako Trifunović nije hteo Ninčića u Vladu 27. marta, već da je Grol zahtevao da Ninčić uđe… „Za rat nisam kriv ja. Valjda nisu mislili da ću ja moći pobediti Nemce. Ja sam, na osnovu kazivanja Ninčića, verovao da do rata neće doći. Za sve je to kriv Ninčić. Evo, on je sada i platio. A platiće i starac što je još odmah po dolasku u London počeo da šuruje protivu mene.“

Za Radoja Kneževića mi kaže da je učestvovao u 27. martu samo toliko što je noću između 26. i 27. marta na ulici čekao pred Simovićevom kućom dok se ovaj obukao i obrijao da bi pošao sa njime.

Iz svega ovoga i onog što priča druga strana, vrlo je teško doći do istine…

Ponedeljak, 26. aprila 1943.

Sinoć smo večerali kod Jele Avakumovićke. Bio je i pukovnik Miodrag Rakić. Pričao nam je kako je on saznao za 27. mart, i šta on tačno zna o događajima koji su se toga dana odigrali.

Sve ovo zapisujem, jer može jednog dana biti od interesa.

Rakić priča:

„Bio sam završio dežurstvo u Dvoru i nalazio sam se kod svoje kuće. 27. marta rano izjutra, probudio me moj brat lekar i rekao da je čuo od mlekadžije da je vojska uzela vlast u svoje ruke, i daje zbačeno Namesništvo. Odmah sam se obukao, uzeo revolver i otišao u Dvor u varoši. Tamo sam čuo šta se dogodilo. Svi smo bili radosni, i popili smo flašu rakije. U tome je zazvonio telefon u ađutantskoj sobi. Na telefon je otišao ađutant Masalović i rekao mi je: „Rakiću, zove vas Kralj!“ Otišao sam na telefon. Kralj mi je lično rekao: „… Uzmite blindiran automobil, i odmah otidite na aerodrom gde avionom treba da dođe knez Pavle. Sačekajte ga i dovedite ga bilo u Dvor na Dedinju bilo u Glavni đeneralštab, prema tome kako vam bude bilo naređeno.“ Odgovorio sam „Razumem“, zatvorio telefon, naredio da mi se dovede blindiran pakard (koji je nekad pripadao Stojadinoviću) i odvezao sam se na aerodrom. Javio sam se pukovniku Rupčiću i rekao sam mu da sam, po nalogu Nj. V. Kralja, došao sa blindiranim automobilom po kneza Pavla, koji treba da doleti. Rupčić, komandant aerodroma Beograd, rekao mi je da mu je nepoznato da Knez dolazi avionom; dodao je da pričekam, i otišao je u drugu kancelariju. Kad se posle nekoliko minuta vratio, rekao mi je daje ministar vojni, Bogoljub Ilić, naredio da odmah odem u Ministarstvo vojske i da mu se javim. To sam učinio. Odmah sam otišao pravo kod đenerala Ilića. Pitao me šta sam radio na aerodromu. Odgovorio sam mu da sam, po nalogu Nj. V. Kralja, otišao na aerodrom sa blindiranim kolima po Kneza. „Da li Vam je baš Kralj lično to naredio?“ upitao me Ilić. „Jeste, bio je on lično na telefonu“, odgovorio sam mu. „I uzeli ste blindirana kola“, dodao je Ilić. Rekao sam mu da je Kralj tako naredio. Kako sam video da on misli da su to neka oklopna kola naoružana mitraljezima, odveo sam ga do prozora i pokazao sam mu limuzinu koja je stajala pred Ministarstvom. Tada je Ilić telefonirao u Dvor – ne znam kome – i posle toga mi je rekao: „Idite, gospodine pukovniče, i pričekajte u salonu.“ Tamo sam čekao sat do sat i po. Najzad mi je naredio da odem svojoj kući, i da tamo čekam do dalje naredbe. „Ja sam, g. ministre, ađutant Nj. V. Kralja, i ja, dok samna tome položaju, samo od njega primam naređenja“. „Dobro – odgovorio je Ilić – ja vam ovo naređujem kao Ministar Vojske“. „Ja ne osporavam, gospodine ministre, vaše svojstvo ministra vojske, ali ja od vas nemam da primam naređenja; ja sam ađutant Nj. V. Kralja, i kao takav vršim ono što mi On naredi.“ Ilić mi je odgovorio: „Dobro, dobro, imate pravo, ali idite svojoj kući i ne izilazite iz nje dok vam ne naredim.“ Otišao sam svojoj kući, i čekao. 28. marta izjutra, javljeno mi je telefonom da se istog dana u 11 č. javim NJ. V. Kralju na Dedinju. Obukao sam se i otišao. Odmah sam se javio Kralju. Bio je strašno bled, šetao je kroz dvor sa dva revolvera. Dočekao me je sa ovim rečima: „Šta se to događa? Molim vas da me ne ostavljate, i spavajte ovde u dvoru.“ Tako sam ušao u dvor 28. marta u 11 č. i više sa Dedinja nisam izišao, dok nisam sa Kraljem napustio Dedinje, i krenuo za Bosnu, odatle za Crnu Goru, i dalje za Grčku.“…