Staro doba

Božidar Mandić Mada se stara vremena nikad ne vraćaju, ona uvek hodaju ispred nas, sačekuju nas i upozoravaju da budućnost postoji. Ne vrti se vreme samo ukrug ili spiralno, nego i po našim obavezama prema kosmosu. Trajanje ljudskog bića sazdano je na ne-izdaji. Kad kažem staro doba, nikako ne mislim na prošlost ili iscrpljenost vremena, već na opomenu mladim ljudima koji odrastaju bez optimizma. Mladi brzo stare… u brzom sazrevanju zatiče ih sopstvena izdaja života, gotovo bi se moglo reći – proživljavam svoju smrtnost. Biti samo serijski odlivak nastao od izgubljenog čoveka ili mašine, doprinos je otupljivanju realnosti. Nestaje čovečnost jer su mladi sebi oduzeli bunt i energiju protesta.
Onog trenutka kad je čovek počeo da se poredi sa ekonomijom, počeo je da propada. Nije vaspitano zahtevati da priroda bude po meri čoveka, već da čovek bude po meri prirode. Upadamo u crnu rupu, jer ne razlikujemo staro od starosnog. Zatičem mlade starce kako hodaju ulicama negirajući život. Zato volim za sebe da kažem: Ja sam staromodni avangardista. To znači da ne odustajem od započetih ideja. Ja sam književnik koga štiti priroda.
Ako siromašni teže da postanu bogati, inferiorni su; ako siromašni ne teže bogaćenju, bogati postaju inferiorni. Čovek je bogat samo kad malo troši. Ovako prepoznajemo mlade ljude sa osiromašenim egom, praznim identitetom koji neprestano ište i uzima, nervozno grabi samo za sebe. Takav način života mogao bi se nazvati preživljavanje u bogatstvu.
Staro doba predlog je za nezaborav. Hodaj ispred sebe i ne brini za korake, čoveče! Za boravak u zaboravu nužno je mnogo hrabrosti da se ne odreknemo sećanja. U jučerašnjem je budućnost.
Na makro planu, mi ne možemo da očistimo ono što oni mogu da zagade, ali na mikro planu – sigurno – oni ne mogu da isprljaju ono što mi možemo da očistimo. Verujem u ostvarenu ekologiju. Planine nisu više planine, a reke nisu reke. Sve se izopačilo. Novo najavljivano doba još više ponire u propadanje. A prosvetljenja nema. Posna civilizacija, bez duše, još ne shvata da tapka u mestu materijalističke zavisnosti.
Brzina je toliko napredovala da sada svuda kasnimo. Nužna su nam tajna znanja o netajnovitom. Staro vreme osećam kao sporo trošenje prijatnih iznenađenja. I sada, volim da kažem, živim u devetnaestom veku, a pripadam umetnosti dvadesetog veka. Još se divim ljudima koji hodaju po šumskim puteljcima, onima koji zagovaraju sporost i duge oralne trenutke, onima koji imaju viška vremena da podele sa drugima. Svet je toliko napredovao da se više ništa ne događa.