Stočari se moraju udruživati

U dobrim godinama Vojvodina je proizvodila dva i po do tri miliona svinja. Ali, uvek je bilo oscilacija u proizvodnji. Tržište mora biti regulisano i rezervama i intervencijama. I ovo što nam se upravo događa ima iste razloge. Kad je povoljnija situacija na tržištu, proizvodnja se povećava i obrnuto, kad je depresija, jedan broj proizvođača izlazi iz proizvodnje. Te oscilacije se ne mogu izbeći, ali se može obezbediti da budu manje i da ne stvaraju dramatična stanja u društvu. Na ublažavanje posledica može da utiče dobro organizovana država i, naravno, proizvođači, ukoliko se adekvatno organizuju – kaže u razgovoru za Danas profesor dr Stanimir Kovčin sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu. Već skoro četiri decenije profesor Kovčin se bavi problemima stočarstva.
Nedavno smo gledali štrajkove stočara koji su trajali danima. Stiče se utisak da je reč o jednoj od najozbiljnijih kriza u stočarstvu?

Evropa neće svinjetinu s antibioticima

Zašto našu stoku ne možemo da izvozimo na zapadnoevropsko tržište?

– Kad je reč o svinjama, sve dok vakcinišemo svinje protiv kuge, ne možemo svinjsko meso izvoziti na zapadnoevropsko tržište. Da bismo prestali da ih vakcinišemo treba sprovesti opsežne pripreme, znatno podići nivo higijene u tovilištima, a mi još nismo za to spremni. Sa druge strane, kod proizvođača nema ni interesa za izvoz. Subvencija za izvoz godinama nije bilo ili su bile zanemarljivo male.

Evropa danas traži da se poštuju principi HACCP-a, to jest kontrole od njive do trpeze. Tu smo mi na početku, tek razrađujemo kako ćemo te principe sprovesti. Teško ćemo to sprovesti. Tamo je država i te kako pomogla implementaciju standarda HACCP-a. Pre dvadeset godina mi se nismo bitno razlikovali od Evrope, ali sada strašno zaostajemo, pogotovu na farmama gde uslovi nisu godinama poboljšavani, a ljudi su loše plaćani i bez motiva za rad.

Evropa sada može sve više da podiže kriterije za uzgoj stoke, ali Evropa je prvo nahranila svoje stanovništvo. Sve što mi još uvek primenjujemo, a tamo je ispod standarda, od njih smo dobili. I tamo još nema toliko ekološke proizvodnje koliko se priča. Početkom prošle godine oni su zabranili upotrebu antibiotika. Kod nas se antibiotici još uvek upotrebljavaju preventivno jer su uslovi znatno nepovoljniji. Naša tehnologija je stala i ostala na nivou od pre petnaest-dvadeset godina. Kakve su nam fabrike, takve su nam i farme – zastarele, kaskaju za svetom, ne prate modernu tehnologiju, nemaju prateće službe, loša im je povezanost sa izvorima znanja. Mi smo nekoliko tehnoloških generacija iza Evrope.

– Agrar je jako iscrpljen. Došli smo do tačke da nigde nema rezerve. Ova godina je stočarima morala teško da padne. Dogodilo se da imamo visoke cene kukuruza kao osnovne komponente stočne hrane i istovremeno izuzetno niske cene mesa. Državne rezerve su se povukle, nemamo ni zaštitne cene, a prepušteno je da privatni mesari, koji imaju hladnjače, pokupuju po niskim cenama meso i tako sebi obezbede veliku zaradu na račun proizvođača. Proizvođači nažalost nemaju alternativu. Svi sa kojima komuniciraju su u prilici da uzimaju koliko im treba i da se na njih ne obaziru. To ide na štetu proizvođača, ugrožava njihov standard, obeshrabruje ih da se bave tim poslom i ugrožava čitavu granu agrara.
Gde su krizne tačke našeg stočarstva?
– Stočarstvo bi moralo biti organizovano. Stočari se moraju udruživati. Moram da kažem da ljudi često nisu spremni na udruživanje, jer udruživanje je jednim delom i odricanje od samostalnosti u interesu progresa. Pre nekoliko godina nas nekoliko kolega smo pokušali da napravimo udruženje farmera. Nismo u tome uspeli. Ljudi lako pristanu na udruživanje, ali kad dođe do sledećeg koraka sumnjičavi su i odustaju.
Šta bi im udruživanje donelo?
– Da su udruženi, bili bi u prilici da njihovi predstavnici pregovaraju i sa državom i sa klanicama. Nažalost, godinama već kod nas klanice i mlekare vode politiku umesto da budu servis proizvođača. Sve je postavljeno naglavačke i ceh plaća proizvođač. Bilo je očekivati da će doći do krize, ali mi se za takvu situaciju ne pripremamo.
Kako su klanice i mlekare obezbedile sebi takvu poziciju?
– Još u vreme socijalizma su došle u tu poziciju. U Danskoj, na primer, prvo, imaju znatno manji broj klanica koje imaju i mnogo veći kapacitet. To im omogućava sigurniju kontrolu. Drugo, po mestu koje zauzimaju u procesu proizvodnje i prerade mesa klanice imaju samo ulogu servisa. Danas mi imamo daleko nepovoljniju situaciju za stočare nego u vreme socijalizma. Onda su kako-tako zadruge ipak funkcionisale. Sada su odnosi između proizvođača i klanica, odnosno mlekara ucenjivački. Proizvođač nema izbora. Nakupci određuju i da li će kupiti, i kad i koliko će platiti proizvođaču. Zadruge su zatrte kao socijalistička tvorevina, ali nije izmišljeno ništa bolje što bi štitilo proizvođača. I ono registrovanih zadruga što deluje su sve pre nego zadruge, zapravo privatna preduzeća koja prodaju repro materijal seljaku i gledaju svoja posla. Sve to ima i druge brojne posledice. Sporo se širi dobar genetski materijal, mali je uticaj novih tehnologija, nova znanja teško nalaze put do proizvođača.
Ako neko želi da pokrene proizvodnju, od koga može da dobije savet šta i kako da proizvodi?
– Fakultet nema kapacitet da svima izađe u susret. Departman za stočarstvo ima časopis Savremeni farmer koji izlazi četiri puta godišnje. Časopis pokriva dosta toga, ali prave extention service – savetodavne stanice nemamo. Ranije smo imali bolje organizovane te službe. Za njihovo postojanje i održavanje i u mnogo razvijenijim društvima brine država. Čak i kad je reč o farmama, Poljoprivredni fakultet može da se odazove pozivu ako farme snose troškove, što je ranije bio slučaj, a sada nije. Tako se komunikacija fakulteta sa neposrednim proizvođačima sve više tanji. Bogata Amerika iz državne kase finansira extention service. Naš sistem, koji se razvijao do pre petnaest godina je bio sličan američkom i funkcionisao je. Ovo sada ne valja. Ne valja što stočnu hranu proizvodi kako ko hoće, dovoljna je šupa i mešalica, bez garancije da su sve neophodne komponente stavljene i adekvatno pripremljene i izmešane. Pa nije dovoljno znati samo procentni račun da bi se pripremila kvalitetna stočna hrana.
Gde su naše šanse?