U svojoj knjizi Duh samoporicanja (Novi Sad, 2012), univerzitetski profesor, stručnjak za književnost XVIII veka, Milo Lompar posvetio je osamdeset strana kritici Radomira Konstantinovića, odnosno obračunu sa njegovim najpoznatijim delom – Filosofijom palanke (1969). O odjeku Lompareve knjige govore njena tri izdanja za dve godine.

Na knjigu profesora Lompara odgovorio je jedan od naših najboljih poznavalaca dela Radomira Konstantinovića, filozof Milorad Belančić. Najpre, u Sarajevskim sveskama (br. 37-38, 2013), a zatim u knjizi Mi pa mi (ili: o srpskom stanovištu). Ovu knjigu objavio je mali beogradski izdavač Otkrovenje, čiji je osnivač bio, za srpsku kulturu dragoceni, Sava Dautović. Prethodno, Belančić je objavio knjigu Genealogija palanke (u Beogradu, 2004) i studiju Duh palanke i politika (u Sarajevskom zborniku posvećenom 75. godišnjici rođenja Radomira Konstantinovića, 2003).

U središtu rasprave između Mila Lompara i Milorada Belančića – pri čemu Lompar ne spominje ime sagovornika – nalazi se Konstantinovićeva Filosofija palanke, kojoj oni pristupaju sa radikalno različitih stanovišta. Po Lomparu, radi se o ideološkom tekstu. Dekonstrukciju duha palanke kao sinonima za predmoderno, zatvoreno društvo na rubu civilizacije, koju Konstantinović vrši u svom delu, Lompar poistovećuje sa samoporicanjem. Takav „pristup“ autora Filosofije palanke izaziva kod Lompara pitanje: „Da li je Radomir Konstantinović – u poslednjim svojim godinama – mentalno bolestan?“

Po Miloradu Belančiću, Filosofija palanke je filozofska tvorevina i redak filozofski spis u našoj sredini koji je kroz tridesetak godina ostao aktuelan. Zbilja, šta je, na primer, ostalo od spisa marksističkih filozofa? Belančić je već u Genealogiji palanke pokazao da je čitanje Filosofije palanke postalo neka vrsta merila za stvarni iskorak iz duha palanke. Tvrdeći da je knjiga nečitljiva, nju zapravo nisu ignorisali ni njeni protivnici. Sa njima su se, paradoksalno, sretali njeni pobornici („sekularni sveštenici“ kako ih naziva profesor Lompar), verujući da nju mogu čitati samo „posvećeni“ u svojim ezoteričnim grupama. Ali, ni jedni ni drugi, nikada se nisu zapitali: zašto bi Radomir Konstantinović bio nečitljiv na svom jeziku na kome se inače čitaju Hegel i Kant?

Stvarni život Filosofije palanke lišava njen smisao svake tajnovitosti. A svaka njena mitologizacija, svejedno sa koje strane dolazila, samo potvrđuje da stvarni iskorak iz duha palanke nije napravljen. Od 1969. do 2008. godine, knjiga je imala sedam izdanja u Beogradu i jedno u Sarajevu. Dobila je dve nagrade. O njoj se, kako je pokazao još Gojko Tešić u svom nacrtu Bibliografije Radomira Konstantinovića (1973) – i pisalo. I raspravljalo se na naučnim skupovima, od kojih su najpoznatija dva u Sarajevu (1989. i 2003). Sve je to, za jedne, preterivanje, a za druge – nedovoljno za knjigu koja bi trebalo da postane nova Biblija. A radi se o filozofskom spisu koji zato što ima univerzalno značenje pomaže da se dešifruje i „naš“ slučaj: palanka je moguća uvek i svuda.

Smeštajući Konstantinovićev filozofski spis između desnog i levog totalitarizma, napadajući ga za kritičnost prema prvom, odnosno nekritičnost prema drugom, profesor Lompar previđa da Filosofija palanke nastaje u vreme krize levog totalitarizma. Napisane su i objavljene knjige Hane Arent o totalitarizmu. Ulaskom trupa Varšavskog pakta u Prag, avgusta 1968, levi totalitarizam, osim sile, nije raspolagao drugim mogućnostima da se odupre promenama. U Jugoslaviji su se 1966. i 1968. godine odigrali događaji koji su, u nedostatku alternative, nagoveštavali sumornu budućnost. Anticipirajući simbiozu desnog i levog totalitarizma, Konstantinović je s one strane svakog totalitarizma a za radikalno rešenje: protiv jednoobraznosti i integralizma u zemlji, a za njenu otvorenost prema svetu. Suprotno rešenje: nacionalizam, nasilje, ratovi, užasni zločini imali su ogromnu snagu totalizacije. Otkuda sve to i kako iz toga izići? To pitanje, odjednom, aktuelizuje Filosofiju palanke. Iz istog razloga ona je aktuelna i danas, jer iskoraka iz palanke nema.

U Srbiji, koja je vojno i politički poražena i osramoćena u ratovima na kraju XX veka, nastavljena je, samo drugim sredstvima, ona ista politika koja ju je i dovela do katastrofe. Promenila je samo polje delovanja. „Integralistička politika“, po profesoru Lomparu, „bila je jedini način da se sačuva svest o celini“. Istina, kako s razlogom upozorava Belančić: „Pretenzije nacionalizma su državotvorne ili, u protivnom, nisu ništa.“ Zato državno jedinstvo svih Srba ostaje sržna ideja srpskog nacionalizma – u odnosu prema svakom Drugom kao neprijatelju. Ona, kako kaže Belančić, uvek stoji „iza“ onoga što je prividno „ispred“. Služeći se mimikrijom, duh palanke kao infrastruktura nacionalizma drži i dalje Srbiju na odstojanju od Evrope. Po Lomparu, „svaki Srbin, ukoliko je za Evropu, predstavlja, u stvari, oličenje duha samoporicanja, tako da i nije Srbin, pa ga bez ustezanja možemo nazvati kolateralnom štetom, što god to znači“. To je poziv na zatvaranje i neprestani unutrašnji rat. Nema, dakle, diskontinuiteta u duhu palanke. Sve što je rekao Milo Lompar posle sloma već se nalazi u spisima Dobrice Ćosića od 1968. do njegove smrti ove godine.

Radomir Konstantinović nije „otkrio“ duh palanke: on ima prethodnike. U srpskoj realističkoj prozi, prvoj filozofkinji u Srbiji Kseniji Atanasijević, u filozofu Božidaru Kneževiću, a naročito u Isidori Sekulić sa njenom Kronikom palanačkog groblja. Zato je i bila moguća Filosofija palanke kao sinteza. Milorad Belančić se njome bavio svestan koliko su u nama duboki koreni palanke. U svim svojim radovima ostavljao je čitanje Filosofije palanke otvorenim. U današnjoj agoniji duha palanke neizbežna je pojava knjige Duh samoporicanja. Ali i odgovora na nju: Mi pa mi (ili: o srpskom stanovištu), čiji autor podseća na težinu ali i na teškoće iskoraka iz duha palanke. „Neophodna nam je“, kaže on, „jedna hermeneutika koja dešifruje lukavstvo duha palanke. Filosofija palanke je sjajan početak. Ali, samo početak. Palanački duh raspolaže neizmernim, nezaustavljivim sposobnostima mimikrije. Zato je danas bolno potrebno da se proces povratka ne samo palanke nego i nacionalizma kritički analizira i dešifruje u konkretnim okolnostima“.

Reč na promociji knjige Milorada Belančića Mi pa mi (ili: o srpskom stanovištu), u Subotici 27. oktobra 2014.