Švajcarski kačamak

 Čak nasuprot: kao najkvalitetnija vina, mnogi od ovih tekstova sa godinama postaju još bolji, naročito kad shvatimo koliko su Panovićeve vizije bile proročanske, a paralele koje je povlačio između, na prvi pogled, nepovezanih ličnosti i događaja matematički precizne. Tako bi, recimo, ponovo objavljivanje „… Bioskopa“ bilo najbolji mogući vid podrške nedavno izašloj Šotrinoj knjizi „Držeći se za vazduh“, a i gužve koje ovih dana vladaju zbog projekcija „Montevidea“ u svemu su identične onima koje je izazivala „Zona“.

„Danas kada uđete u Dom sindikata ne znate ko ulazi, a ko izlazi iz bioskopa“, veli Panović. „Gužva u talasima. Publika Politikinog zabavnika od 7 do 77. Kao u onoj anegdoti koja se pripisuje Lazaru Mojsovu, a ponekad Petru Stamboliću, kad na surčinskom aerodromu pitaju – Je l' mi negde putujemo ili nekog čekamo?“ To je Panović u svom karakterističnom maniru – dnevna politika, fudbal, filmovi, stripovi, muzika i (ne)kulturna dešavanja, sve je to u njegovom fokusu, pomešano i isprepletano, garnirano anegdotama iz ne tako davne ex-Yu prošlosti analizirane na magnus-bunkerovski način, pa ko razume – shvatiće. I pritom uživati dok čita.

Identičan je slučaj i sa „Švajcarskim kačamakom“, koji nas kupuje već samim svojim naslovom – čuj kačamak, i to švajcarski! Da nije Nestleov ili Milkin? Pravljen od posebne smeše pazarene od zlatiborskih kulinarskih magova koji jedini znaju prave sastojke i zato nikad ne putuju istom volovskom zapregom, da ne bi u slučaju nesreće – daleko bilo – originalni recept otišao sa njima u grob! Eh, kad bi se još na nekakvom ženevskom Kolarcu organizovalo i guslarsko veče, shvatila bi (konačno) ta Jevropa da je sviranje na jednoj žici, a ne na četiri ili više, jedini primer istinske virtuoznosti. I dok mrski Zapad ne otkrije i našeg Panovića, ne ostaje nam drugo do da uživamo u njegovom Kačamaku, koji, recimo, usred analize filmskog lika i dela Džulije Roberts („Šarm za široke narodne mase“) donosi i sjajno poređenje ovdašnjeg i nekih tamošnjih mentaliteta: „Kao što se narod u Srbiji pre identifikuje sa stihovima tipa 'što mi zore nemaju svanuća, što kafana postade mi kuća' nego sa upozorenjima psihijatara i sveštenika, tako valjda i razmaženi Amerikanci pre edipovski veruju osmehu Džulije Roberts nego silikonskim barikadama Demi Mur, koje ne mogu da izazovu nikakvu alegoričnu reakciju osim, možda, da pozovu na ritualni seksualni linč.“

Ili da se slatko, mada ne bez knedlice u grlu, nasmejemo njegovom kastingu za hipotetični film („Na Kroazeti, sa cvetom u kosi“) koji bi mogao režirati baš Šotra, i u kome je ulogu Slobodana Miloševića dodelio Tomu „Gampu“ Henksu, a Mirjane Marković Islanđanki Bjork Gundmunsdotir. „Jer, stvarno, ko drugi može bolje da dočara svu tragičnu bizarnost srpske sage devedesetih prelomljenu kroz uspon i pad bračnog para sa Dedinja? Zamislite Bjork kako uživa u poju cvrčaka ili Henksa kako uz viski, repetiran pištolj i ruske romanse, ponire u hamletovske dileme: 'Biti ili ne biti u Hagu?'“

Panovićeve opservacije nisu za svakoga, te se pojedini citati mogu koristiti i kao test inteligencije za vaše „prijatelje“ – ko ne ukapira iz prve ili počne da se smeje na pogrešnom mestu, brišite ga iz memorije mobilnog telefona. Jer, taj nije odrastao na pravom kačamaku. Već, verovatno, na tom švajcarskom.