Sve manje ljudi okrvavljenih ruku biće na slobodi

Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine Republike Srbije, komentariše u razgovoru za Danas oštru i tešku konstataciju Fonda za humanitarno pravo da „Tužilaštvo za ratne zločine odugovlači sa pokretanjem istražnog postupka protiv određenih pojedinaca“, pre svega iz policije?
– Koji bi bio interes Tužilaštva za ratne zločine da odugovlači sa istragama u pretkrivčnom postupku a za slučajeve ratnih zločina. To je besmislica i to jednostavno nije tačno! Mi zato i postojimo. Da sam do sada hteo da kalkulišem to bi se videlo u predmetima Ovčara kada smo od trojice osumnjičenih došli do 21 procesuiranog, u Zvorniku kada smo od četvorice došli do sedmorice. Nemam razloga da to radim, nisam političar, ne pravim nikakve kalkulacije i ističem da niko ko je počinio ratni zločin neće biti pošteđen krivičnog gonjenja ma ko on bio, ma na kojoj se funkciji nalazio. Rekao sam mnogo puta do sada da je opstrukcije bilo mnogo, da je u ovom trenutku saradnja sa policijom bolja nego ranije, a nadam se da ću stupanjem na snagu novog Zakonika o krivičnom postupku biti u mogućnosti da formiram sopstveni istražni tim, ljude u koje ću imati poverenja. Tada će biti daleko lakše raditi. S druge strane, novinari me najčešće pitaju upravo za saradnju sa policijom, što znači da je i javnost svesna činjenice da je to veoma važno u procesuiranju ratnih zločina, da je svesna činjenice da se kolege unutar policije neretko štite.

Bol i katarza

Kakva je saradnja Tužilaštva sa Ministarstvom pravde i kakva je budućnost Tužilaštva, s obzirom na to da je logična pretpostavka da je veliki broj počinilaca ratnih zločina (pomagača, onih koji su prikrivali izvršioce) na slobodi?

– Budućnost Tužilaštva najavila je nova praksa u Okružnom sudu u Beogradu koji je već počeo da radi u dve smene. Pred nama je veliki broj predmeta, jedan je čak vezan i za događaj iz Drugog svetskog rata, dakle radimo mnogo i sve će manje ljudi okrvavljenih ruku biti na slobodi. Ukoliko nas javnost i politička elita podrže da možemo da radimo nesmetano, što do sada nije baš uvek bio slučaj, učinak Tužilaštva na čijem sam čelu biće velik. To, nažalost, boli, to je katarza kroz koju prolazimo, ali je to svakako put ka evropskim i svetskim standardima. Evo, 12.januara su naše kolege u Italiji osudile deset bivših pripadnika nacističkih SS jedinica na doživotnu robiju. Oni su osuđeni zbog zločina nad više od 700 ljudi 1944. godine, koji su ubijeni u blizini Bolonje. To je evropski odnos prema ratnim zločinima. I ja ga sledim od prvog dana kada sam prihvatio ovu odgovornu poziciju.

Uprkos dobroj oceni o pristupu Tužilaštva u slučaju ubistva 48 Albanaca u Suvoj Reci, Fond konstatuje da „ni u ovom slučaju optužnicom nisu obuhvaćeni funkcioneri MUP Srbije po komandnoj odgovornosti, kao na primer general Obrad Stevanović i načelnik štaba MUP Srbije za Kosovo general Sreten Lukić“? Koji je, u tom slučaju, problem Tužilaštva i da li će se optužnica proširiti?
– Vi znate da se Sretenu Lukiću sudi u Haškom tribunalu, da je bivši načelnik Resora javne beznednosti Vlastimir Đorđević u bekstvu i da postoji zahtev za sprovođenje istrage u slučaju ubistva braće Bitići protiv njega. A „slučaj Suva Reka“ je kao i svi drugi – otvoren i ukoliko dođemo do novih detalja i novih dokaza, mi ćemo ga proširiti.
Posmatrači i izveštači sa suđenja su u više navrata stekli utisak da odgovori svedoka – pre svega u slučaju Suva Reka – ukazuju na to da svedoci treba da budu među optuženima. Da li Tužilaštvo radi na proširenju te optužnice, ali i na proširenju drugih, budući da je logično da te zločine (Podujevo, Suva Reka, svi toponimi iz haških optužnica) nije mogao da počini tako mali broj ljudi?
– Ovo što sada vidite u sudnici je samo zahuktavanje u odnosu na to koliko i kako teških i velikih predmeta nas čeka u budućnosti. Ali mora da postoji i određeni društveni konsenzus da se ratni zločinci moraju kazniti zbog žrtava, njihovih porodica i zbog budućnosti ove zemlje. Jako je teško, vrlo često i opasno biti tužiac za ratne zločine kada vas svakodnevno prozivaju prepodne u parlamentu da ste izdajnik i strani plaćenik, a poslepodne iz nevladinih organizacija da zataškavate počinioce i nalogodavce ratnih zločina. U žutoj štampi upravo moje zamenike prozivaju da su „plaćenici“ Nataše Kandić. To nas nije i neće sprečiti da ostanemo profesionalci i da ostanemo van političkih pritisaka.
Optužnice kakve ja potpisujem su teške. Znate, optužiti čoveka je veoma ozbiljna stvar. Ne mogu to raditi na osnovu generalnih istina, već isključivo na osnovu dokaza. Ne želim da podižem optužnice koje će pasti na sudu i da na taj način legalizujem nečije zločine. Ratni zločin ne zastareva. Mi smo spremni da prihvatimo odgovornost za svako slovo u svakoj optužnici u bilo kom istorijskom trenutku.
Želim da napomenem da sam se iskreno divio hrabrosti Nataši Kandić u vreme Slobodana Miloševića, međutim on je umro. Danas je Srbija demokratska zemlja, sa svim vrlinama i manama. Mane treba kritikovati, nedostatke ispravljati, slabosti prevazilaziti. I danas mislim da je uloga NGO-a veoma važna, da su one korektivni faktor u društvu koje pokreću nekada učmalu birokratiju u institucijama i da su neophodnost u svakodnevici. I one i mi imamo isti cilj a to je da se zadovolji pravda. Stoga ih ne doživljavam kao suparnike, neprijatelje, već naprotiv kao bitan segment osvešćenja društva.
U slučaju Bitići pred Sudom se, takođe, nisu našli svi koji su, logična je procena, umešani u zločin, ili, u blažoj varijanti, svi koji su za pripremu egzekucije i sam zločin znali, ali ga nisu prijavili? Porodica eksplicitno optužuje tadašnjeg komandanta SAJ Gorana Radosavljevića Gurija i druge polisijske oficire. Da li se i u tom slučaju radi na proširenju optužnice?
– Vi me stalno pitate za predmete koji su „živi“, koji su u toku, a ja Vam kažem da nije uobičajeno da tužilac najavljuje ko će biti uhapšen, koga će da optuži, iako sam nekad i sam morao da pribegnem toj strategiji. U razrešenje „slučaja Bitići“, tog prvog predmeta koji sam kao tužilac za ratne zločine preuzeo 2003. godine, uključeni su i predstavnici FBI, dakle, radi se veoma ozbiljno, Ambasade SAD, Tribunala u Hagu, OEBS-a, nevladinih organizacija. Pa zar mislite da bismo dozvolili sebi da neutemeljenim dokazima pružimo šansu odgovornima da izbegnu zasluženu kaznu.
Lica koja smo optužili veoma su bitna u tom lancu počinilaca zločina, ali kao što još tragamo za, kako Vi kažete, oficirima, tako nam je zaista teško da dokažemo ko je pucao u njih, ko su neposredni izvršioci. Budite sigurni da ćemo i ovaj slučaj rešiti i da će svi odgovorni biti izvedeni pred lice pravde.
Preciziranje optužnice u kojoj optuženim Aleksandru Mediću i Aleksandru Vukovu tužilac stavlja na teret blaže krivično delo, Fond ocenjuje kao „suprotno odredbama krivičnog zakona, utvrđenom činjeničnom stanju i sudskoj praksi“?
– Pravna analiza koju je uradio Fond za humanitarno pravo je površna. Osnovna stvar je da se radi o različitom obliku saučesništva i da je u oba slučaja predviđena ista kazna. Ovakvom procesnom strategijom izbegli smo mogućnost da neki od saučesnika budu oslobođeni, to je pravna taktika koja nema veze sa željom da se neko poštedi. To svaki pravnik prepoznaje. Takođe, tu je napravljena suštinska zamena teza u izveštaju Fonda za humanitarno pravo. Dakle, smatra nas odgovornim zbog toga što nismo hteli „da utvrdimo odgovornost Srbije“ u tom predmetu. To pokazuje politički pristup predmetu, mogu da ga razumem, ali ne i da sprovodim. Naime, u haškom Tribunalu je optužen kompletan vojni, policijski i politički vrh Srbije. Postoji pravosnažna sudska presuda za genocid u Srebrenici. Postoje i neki drugi sudovi koji sude za evenutalnu odgovornost pojedinih država. Osnova krivičnog gonjenja je utvrđivanje krivične odgovornosti u konkretinim slučajevima. Mi tretiramo konkretan zločin u Trnovu. I sačekajte završne reči u sudnici. To je moj odgovor.
Hteo bih da dodam da u svom izveštaju, kao i mnogim prethodnim saopštenjima, Fond za humanitarno pravo kritikuje Tužilaštvo zbog toga što sukob u BIH naziva „građanskim ratom“, a ne „oružanim sukobom“, ocenjujući to kao suprotno međunarodnom pravu.
Za one koji poznaju međunarodno humanitarno pravo jasno je da je građanski rat samo jedna vrsta oružanog sukoba, i to onaj koji je unutrašnjeg, to jest nemeđunarodnog karaktera, a pored koga postoji još i međunarodni sukob. Postojanje oružanog sukoba je uslov da bi uopšte neko delo bilo smatrano za ratni zločin, te je jasno da Tužilaštvo, podižući optužnice za ratne zločine, smatra u svim svojim predmetima da se određeni događaj odigrao u toku oružanog sukoba.
Deklarišući sukob u BIH kao građanski rat, Tužilaštvo se samo opredelilo za jednu od dve moguće vrste oružanog sukoba.
I Haški tribunal, u nekim svojim optužnicama i presudama određene događaje u BIH smatra delom unutrašnjeg sukoba, odnosno na njih primenjuje pravila međunarodnog prava koja važe u unutrašnjim sukobima. Slična praksa postoji i u regionu – na primer presuda Županijskog suda u Zagrebu u predmetu Davidović-Škorpioni, koja rat u BIH smatra unutrašnjim sukobom.