Talasanje istorije

Mesto svakog teksta D. Ćosića, pa i njegovog najnovijeg a izgleda i poslednjeg ouvre – Vreme vlasti II (u daljem tekstu VV2) – označio je već precizno jedini jugoslovenski pisac, Danilo Kiš, poemom «Pesnik revolucije na predsedničkom brodu». Ugođaj će biti potpun ako vam je pri ruci još i čuvena fotografija, na kojoj se mlađahni Dobrica vidi naslonjen na ogradu isluženog ratnog broda Galeb (VV2) – njegov pogled skrivaju naočari za sunce, na prsima junačkim partizanskim i/ili nacionalističkim mu se crni kravata na beloj košulji, u pozadini talasa se, poput Istorije, Mediteran, dok brod hrli ka nesvrstanima. «…Mišljenja sam da mu Vaše knjige / nisu zadavale odveć velike brige / primite moja čestitanja…» Tako to beše daleke 1986. godine, kada je Kiš napisao svoju poemu, a kako je danas, odnosno kolike bi brige zadalo VV2 Njemu sve i da je ovaj živ, ili njegovoj vlasti da je još postojeća, na to pitanje postoji samo jedan odgovor. Rečima Josipa Broza: «Bud’te bez brige».
Pre i posle jela, ili čega već drugog, treba ruke prati – nemoj da te na to opominje mati. Naš je autor ozbiljno shvatio savet, te je rešio da sebe – po principu «stavi pravu stvar na pravo mjesto» – postavi tamo gde istorijski i/ili Istorijski i pripada, na cvetak-zaboravak ovdašnje literarne scene. Njegov najnoviji roman zato i nije baš sasvim roman – to je hronika pisana rukom Dušana Dobrice Katića, jednog od najbližih saradnika Titovih, čija je jedina iznogudska ambicija bila da nasledi kalifa. Ipak, kao i smešni Gošinijev vezir, i Dušan Katić ostaje nemoćan da smeni ostarelog, ali ne manje risovski opasnog (VV2) vođu, pred kojim se on neprekidno oseća kao košuta pred lavom, mada takav susret u prirodi nije moguć.
Titov državni sekretar (DKPS), zajedno sa Piscem (DĆPS), sin je Prerova, balkanizovane prerije iz romana o Divljem zapadu. On je tipičan izdanak jednog doba i jedne ideologije, koju bi uvredljivo bilo nazvati socijalizmom. Naime, Katić je u Palanci završio gimnaziju i u Palanci se upoznao sa naprednim idejama, i kao večiti Palančanin stigao na vlast (tj. Vlast) koja ga, gle čuda, nije uopšte promenila, jer ne menja vlast Palanku već Palanka menja vlast. Kada se, dakle, Palančanin popne na vlast, on unakaradi ono što bi moglo i na dobro ispasti, za detalje osvrnuti se unazad na Srbiju 1987-2007.
Ovako precizno skiciravši likove DĆPS (srpski pandan DKNY) uvodi nas, prenoseći Hroniku naše Vlasti D. Katića, u neponovljivo vešto zamišljen zaplet. DKPS (što ponavljam nije DKNY, a ni DĆPS, mada su razlike nejasne i valjda zamućene suzama) piše svoje memoare u nameri da dekonstruiše titoizam, i da raskrinka samoupravni socijalizam i federalizam u kome je DĆPS napravio karijeru komuniste/ pisca/ profesionalnog Srbina/ akademika/ političara/ otporaša/ oca nacije (lista je, uprkos najavi, i dalje otvorena). Katić, pošto se uzverao do blizine našeg Vođe, pao je s vrha vlasti zbog Njegovog staračkog pada nauznak u kabinetu, i u tome vidi svoju pobedu nad brionskim monarhom (VV2). Nepojamno budalast povod, u tekstu još i neubedljiv turn of the screw, te nije ni čudo da se čitalaštvo nakon pročitanog romana oseća screwed.
Dakle, razlika između DKPS i DĆPS jednaka je razlici između Šiptara i Albanaca. U VV2 Šiptari vode sa 4:1, ali to nije obeshrabrilo DĆPS da razbije svaku odbranu DKPS, i da mu zabije pobedonosni gol uz pomoć dve rečenice o kojima će se, čini se, dugo vremena voditi polemike, jer moguće je da se radi o autogolu. Elem, rečenice glase: «Ja nisam pisac. Ja sam čovek Vlasti» (VV2, str. 376). Dobrice, Dobrice, što reče Nikola Koljević, šta to govoriš.