Tarantino i Zamurović

I ma koliko se trudio i ma koliko znao sve o Irskoj i Srbiji uvek negde pogrešim. Ili ponesem premalo tople odeće, pa se smrzavam, jer život u umerenoj irskoj klimi učini da čovek vrlo lako zaboravi kako zima u Srbiji zna da bude oštra i neprijatna. Drugi je slučaj, pak, kada se iz irske avgustovske jeseni, gde živa ne prelazi osamnaesti podeljak, zaputim put Beograda potpuno siguran da će druga polovina septembra biti ako ništa drugo, onda bar jednako „topla“ kao avgust u Irskoj. I eto mene, već nedelju dana tumaram po Beogradu na 28 stepeni Celzijusa u jesenjoj obući, već danima „vrtim“ tri-četiri majice koje sam poneo za svaki slučaj, dok pet tankih džempera, dva debela duksa s kapuljačom, dve jesenje jakne i čarape stoje neotpakovane u koferu.

Otkad sam došao, centralna tema je Parada ponosa. Sve je u Srbiji u znaku te parade; kod strica na roštilju čitava familija diskutuje o tome, nešto ranije i jedan deka sa svojih 80 i kusur leta takođe je imao mišljenje o tome dok je kupovao novine, svi su imali neko mišljenje, osim Vlade Srbije. Sve do danas, kada se i ona oglasila šturim saopštenjem da je podržava i da očekuje mir i bezbednost na ulicama. Vidi se, što bi se reklo, „ko iz aviona“ da je saopštenje napisano preko one stvari, ali pomislih: bolje i preko stvari nego nikako.

Subota, 19. septembar

Svaki dan u Beogradu počinje odlaskom u kafić. Hrpa novina, produženi s toplim mlekom i limenka koka-kole, nezaobilazni su ritual dok sam ovde. Samo ovde to može da bude životna filozofija, ta balkanska opuštenost u kojoj se kafa meša kašičicom barem dva minuta dok su u drugoj ruci novine.

Sve je to deo jednog moj insititucionalnog unurtašnjeg sistema s kojim sam morao da se oprostim onog trenutka kada sam Srbiju kao mesto za život zamenio Irskom. Filozofija kafea tamo jednostavno ne postoji. Pab je mesto za okupljanje, a Ginis je za Irce, ono što je za Srbe kafa. To crno pivo, teško ali ukusno, nešto je zbog čega vas Irska brzo osvoji. Ovih dana proslavlja se 250 godina otkad je Artur Ginis natočio svoju prvu pintu. Sve posle toga je istorija, ali treba reći i to da se u proseku proda oko tri miliona litara piva dnevno! To je najveći brend u Irskoj, koji se prodaje u 150 zemalja sveta. Ginis je i najveći svetski proizvođač crnog piva, a nalazi se i među 20 najvećih svetskih proizvođača piva uopšte.

Ovih dana, nažalost, o irskom pabu slušamo kao mestu na kojem je jednog sasvim običnog Francuza, čoveka koji je došao u naš grad da se odmori i lepo provede, brutalno isprebijala grupa mladića izvitoperene svesti i morala kojoj se, valjda, nije svidela činjenica da on i njegovi prijatelji nisu Srbi. Pravoslavci.

U takvoj atmosferi, gorkog ukusa u ustima jer jedna za drugom, vesti iz dana u dan postaju sve crnje i crnje, slušam i upravo javljenu da je Parada ponosa odložena. Jedino što mi pada na pamet jeste bolno saznanje da me u Srbiji ništa više ne može začuditi. „Pobeda klerofašizma nad državom“, kažem kumu.

Nedelja, 20. septembar

Na Adi sam, kum i ja pijemo kafu, ležimo na ligeštulima, sunce prži, deca se kupaju, muzika u pozadini… Još smo pod utiskom tih divnih momaka, košarkaša. Pričamo o njima, o tome koliko su skromni, vredni, koliko su preturili svih ovih godina, jer mi Srbi ne trpimo uspeh a još manje neuspeh uspešnih. A za košarkaši je malo bilo reži da su bili uspešni, oni su bili nestvarno moćni! Ovi dečaci su vratili stvari u kosmosu u ravntežu i zato im svaka čast.

Dolazim kući i slušam vesti: Dačić priča o planu napada klerofašista na Ambasadu Švedske, spikerka obaveštava o još jednom napadu na stranog državljanina, o pronađenim kamenim kockama, štanglama, Molotovljevim koktelima, sve u čast čistog srpstva. Prvi put sam poželeo da spakujem stari i da se vratim u Irsku i da ne slušam više ove vesti koje ni najnormalnije ne mogu da ostave ravnodušnim.Razmišjlam o tome i zaključujem da Srbija i dalje vodi rat za ideologiju koja još nije definisana. Mi i dalje ne znamo gde idemo, šta želimo, u kakvoj zemlji živimo. Ništa ne priznajemo i nikoga ne poštujemo. Najmanje sebe.

Ponedeljak 21. septembar

Odviknut od buke bude me sirene i iživljavavanje vozača kamiona i tramvaja u Bulevaru kralja Aleksandra. Brzo se oblačim i nosim kameru, laptop i fotoaparat u servis. Sve se pokvarilo: kameri treba da se očisti glava, iz fotoaparata da se očisti tunka koja kvari fotografiju, po laptopu sam nedavno prosuo kafu. Sve je ovde i dalje kud i kamo jeftinije nego u Irskoj, pa nam Srbija dobro dođe da sredimo zube, odemo na sistematske preglede ili posetimo raznorazne servise. Zbog dočeka srebrnih košarkaša, vraćam se u realnost beogradskih gužvi na koje sam odavno zaboravio. Sat vremena od Merkatora do stadiona OFK Beograda u kolima – što je previše, previše je!

Utorak 22. septembar

Grozna vest dok pijem espreso: M.G. ubila muža Z.G. nožem, a onda ga iskasapila. Redom je sekla ruke, pa noge, pa glavu. Sve to vreme deca ili spavaju u drugoj sobi ili se igraju, i ne slute da im je majka upravo ubila oca. Ona prvo delove tela stavlja u gepek, a onda i decu prenosi na zadnja sedišta dok spavaju. Deca spavaju pored mrtvog oca, majka vozi kola po mraku, baca iza nekog šljunka, poliva ga benzinom, kola upaljena rade, deca spavaju. Muž, iskasapljen gori, ona vozi u rikverc. Vraća decu u krevet, pere svoje krvave ruke. Ujutro, opet s decom odlazi na mesto zločina i prijavljuje se policiji. Nekad ni Tarantino ne može da bude morbidan toliko koliko život u Srbiji zna da bude.

Okrećem stranice novina, samo da pročitam nešto normalnije, ali kako kada su naslovi sledeći: „Sin poginuo na motociklu, otac se ubio od tuge, majka pokušala samoubistvo“, „Ostavljen dvogodišnjak ispred Centra za socijalni rad, dete unezverno plače“, „Gradonačelnik Splita širi mržnju prema Srbima i Crnogorcima“…

Sreda 23. septembar

Sedim s prijateljima na kalemegdanskoj Tvrđavi. Pogled se prostire na dve reke. Koje blago Beograd ima s tim rekama, s Adom, s Avalom. Zaista je raj na zemlji i retko da postoji mesto na svetu gde čovek može ovako da se opusti. Već se spustila noć i Kalemegdan je osvetljen, tvrđave sjaje, strani turisti fotografišu čas pogled na reke, čas statuu Pobednika, čas kule. Šetamo se pored četiri biste – Moše Pijade, Ive Lole Ribara, Đure Đakovića i Ivana Milutinovića. Sklonjeni su grafiti klerofašista, a ostalo je samo ono najčistije i najiskrenije: „Smrt fašizmu, sloboda narodu“, koje danas bledi u sećanjima. U nastavku, izložba fotografija motiva iz Srbije poznatog arhitekte Zamurovića. Kako je lepo videti svoju zemlju nekim drugim objektivom.

Četvrtak 24. septembar

Dok prolazim pored Skupštine, čujem kako pričaju dvojica prolaznika da je danas devet godina od poraza Slobodana Miloševića na izborima. Maltene čitava decenija potrošena za snove i želje, bez velikog uspeha i sa potpuno netaknutom filozofijom života, istim sistemom vrednosti kao i pre, ali i restauracijom za kratko odbačenih. To smo dobili i, što bi rekao pokojni permijer Zoran Đinđić „mi smo devet godina stariji, siromašniji, propaliji i to je cena naše gluposti“. Devet godina kasnije, fundmanetalna politička pitanja i dalje tapkaju u mestu, čekamo da drugi reše naše probleme i slušamo kako su svi drugi krivi za ovo stanje.

Dok pišem poslednje redove dnevnika, slušam izjavu Rasim Ljajića da će dati ostavku ukoliko se Mladić ne uhapsi do kraja godine. Dajem sto maraka na ostavku!

Autor je bivši novinar Danasa, sada službenik Ekološke kancelarije Okruga Voterford u Republici Irskoj