tekuća lakrdija

Vladimir Jokić Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo što nam se pred očima odigrala sledeća
Predsedništvo Srbije. Kabinet predsednika. S treskom se otvaraju vrata i unutra nahrupi delegacija stranke-pobednice na proteklim izborima. Na čelu delegacije – gospodin Žika Obretković. Uz njega – Violeta Kuća Stara sva u kovrdžama, Đura Trcula sav u odelu i Milanče Ameba sav onako.
Žika: Mi došli po mandat!
Predsednik: Dobar dan, dame i gospodo, izvolite sesti.
Žika: Ma šta ima da sedimo, daj taj mandat pa da se razilazimo – sto poslova nas čeka.
Predsednik: Pretpostavljam da ste došli na konsultacije…
Žika: More kakve konsultacije, poslali nas po to… taj mandat. I rekli da se ne zadržavamo usput. I još su rekli da ti daš ostavku.
Predsednik: Ako sam vas dobro razumeo, vi biste da vam dam i mandat i ostavku…
Žika: Aha…
Predsednik: Izvinite, a šta biste vi sa tim mandatom i sa tom mojom ostavkom?
Žika: Ne beri brigu, ti i ne sanjaš štagar mi imamo op…op…op…
Predsednik: Opcija.
Žika: To! Štagar mi toga imamo…
Predsednik: Budite ljubazni pa mi navedite bar jednu…
Žika: E, zini da ti kažem. Nego, da se više ne zamajavamo, spakuj nam to a, dok pakuješ, evo, Violeta će da ti odglumi neku smešnu kerefeku. I svi zadovoljni!
Predsednik: Još nešto… Oprostite što pitam – ali, gde su vam čelnici, lideri vaše stranke-pobednice?
Žika: A, oni – eno ih kod Voje…
Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo što smo bili nazočni kada je upriličena
Predsedništvo Srbije. Kabinet predsednika. Posle kucanja (da ne čuje zlo), u kabinet stupa delegacija koalicije stranaka u narodnom odelu – jelek, anterija i opanci. Na čelu delegacije je Haklberi Fin a okolo salata. Haklberi Fin mrda usnama – preslišava se, ostali članovi delegacije mrdaju usnama onako. Nigde Šormaza, jebote.
Haklberi Fin: Poslao me tata po platformu. I načela, i principe, i tako te stvari.
Predsednik: Dobar dan, gospodo, molim vas da izvolite sesti. Jeste li za kafu, neki sok, piće?
Haklberi Fin: Ne pijemo dok se Ahtisari šunja okolo – navalio ovamo ko mutav na tocilo. A ni da sedimo nećemo – nemamo kad od tolikih državnih briga. (gleda kroz prozor) Je l’ ono novi kiosk?
Predsednik: Recite mi, molim vas, gde vam je šef?
Haklberi Fin: On? Eno ga kod Tome…
Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo što smo prošle subote napisali i ovde objavili onaj Memento mori – zbog toga ova
Moja radna soba. U ćošku sam ja (sam sam otišao, niko me u ćoše nije oterao) i klečim na kukuruzu. Koji me đavo terao da napišem ono:
– Koštunica?
– Koji Koštunica?
Odmah sam se ugrizao za jezik, ali šta vredi kad sam zasro. Zato se budućem premijeru izvinjavamo, mnogo se izvinjavamo i obećavamo da neću više nikad. Ovoga mi krsta.
Preporučujem se.
Rukoljub gospođi Zorki.
I ne zaboravite da sam Vam ja prvi javio.