Teret sitne knjige

Mihal Ramač U početku beše lord Karington. Posle njega Badenter. Pa Vens, pa Oven, pa Stoltenberg. Posle njih – Bilt, Jasuši Akaši, Holbruk, Černomirdin… Ređale su se krize, menjali su se pregovarači, posrednici i izaslanici. Nije se menjalo, biva, jedino rogušenje zvaničnog Beograda čim bi se pomenula navedena i mnoga druga imena. U čast Genšera spevana je prigodna pogrdna pesma. Ni Madlen Olbrajt ni Andrej Kozirjev ni ostali vređani nisu se obazirali na sadržaj beogradskih naslovnih strana i udarnih televizijskih emisija. Radili su poverene poslove, pridržavajući se načela koja važe u međunarodnim

odnosima. Beograd se uvek pozivao na neka svoja prava i pravila, krivde i pravde. Ahtisariju danas šalju se gotovo istovetne poruke kao Karingtonu pre petnaestak godina. Olako se potežu teške reči koje svet ne razume, maše se davno potrošenim frazama, brkaju se vremena i prostori.
Najavljivano je da će Ahtisarijev dokument o budućem ili konačnom statusu Kosova biti objavljen u septembru. Objavljivanje je odlagano do kraja godine, pa onda do završetka izbora u Srbiji. Da je po onima kojima se ne dopada sadržaj sitne knjige koja je u petak konačno uručena na najvišu adresu u Beogradu, specijalni izaslanik nije morao ni počinjati taj posao. Ili, morao je da sačeka još koju godinu, dok Srbija ne reši važne domaće brige. Odbijanje (tehničkog) premijera Koštunice da se sretne sa izaslanikom prvog čoveka svetske organizacije svakako se sviđa onima koji smatraju da se vlast Beograda nad Kosovom može sačuvati inatom. Takvima neće biti teško da Tadićev susret s Ahtisarijem nazovu izdajom.
Šta god pisalo u rezoluciji 1244, Kosovo je 1999. izašlo iz Srbije. I da je na obe strane bilo više dobre volje – a nije je bilo nimalo – ništa ne bi bilo dogovoreno bez međunarodnog posredovanja. Razgovora nije bilo ni prilikom jedinog boravka čelnih ličnosti Beograda i Prištine pod istim krovom. Gotovo ništa nije se pomerilo ni tokom takozvanih bečkih pregovora. Otkud onda lažna nada da bi se nešto izmenilo petomesečnim ili pedesetomesečnim odlaganjem konačnog rešenja? Međunarodna zajednica, na kraju krajeva, mogla je da još malo odlaže rešenje. Ni Putin ni Buš ne kane provesti ostatak života u Beogradu ili Prištini, pa im je, s te strane, svejedno hoće li prevagnuti srpska ili albanska strana. Pošto su odlučili da tačku stave ove godine – i pošto se znalo da će tako odlučiti – nije bilo i nema druge nego razmisliti šta dalje.
Recimo da se vlada izabere u martu. Recimo da skupština, na njen predlog, odlučno odbaci Ahtisarijev predlog. I? Ništa. To jest, druga strana bi to jedva dočekala. Beogradski zvaničnici bi desetak dana slavili još jednu veliku pobedu nad belosvetskim drznicima. Nakon slavlja sve bi bilo isto kao 1999. Može se poći i od drugih pretpostavki. Recimo, da Moskva i Peking stanu na stranu Beograda i zatraže da se dokument izmeni. Recimo da njihov zahtev bude prihvaćen. I? Opet ne bi bilo onog ko bi mogao da vrati vreme i izglasa da sve ima biti onako kako je bilo pre 1974, pre 1991. ili pre 1999.
Političko razmišljanje i delovanje mora se zasnivati na činjenicama, nikako na željama i pretpostavkama. Činjenica je da sadašnja vlast ne snosi odgovornost za postupke bivših. Činjenica je, takođe, da ona ne može izbrisati posledice izazvane pogrešnim postupcima bivših. Činjenica su i istorijske granice. Činjenica je i to da većina stanovnika Srbije činjenice vidi i tumači sasvim drugačije nego većina stanovnika Kosova. Činjenica je da otezanje s formiranjem vlade nije pravi način za postizanje cilja, onog koji je zapisan u Ustavu. Umesto daljeg nabrajanja, činjenica je da Beograd i Priština mogu da daju primedbe na papir koji su dobili, ali da o konačnoj odluci neće glasati. Ako tehnička vlada želi da izbegne izjašnjavanje, najpoštenije bi bilo da se odmah iseli iz kancelarija i ostavi se politike. Takav čin ne bi se mogao nazvati odgovornim, kao što se odgovornim ne može nazvati ni zatvaranje vrata pred Ahtisarijem i oči pred činjenicama. Kome god bio uvaljen, vruć krompir neće se ohladiti.
Ako do kraja maja ne bude izabrana vlada, kriv neće biti ni Ahtisari ni oni koji stoje iza njega. Ako su propuštene sve prilike da se spreči odvajanje Kosova i njegovo svakodnevno udaljavanje od Srbije, pretnja da će Beograd prekinuti odnose sa svakim ko prizna nezavisno Kosovo može imati ozbiljne i dugoročne posledice jedino po građane Srbije. Njima do juče nije ponuđeno objašnjenje kako i kada vlast namerava da sprovede ono na šta se obavezala Platformom o Kosovu i ustavom. Nije ni Ahtisariju. On je ponudio svoje. Vreme teče.