Terezina kuća

Vilijem Montgomeri Vozio sam se motociklom sporednim putevima kroz Konavle, istražujući lepote unutrašnjosti zemlje, spektakualarne poglede na Jadransko more i kuće od kamena stare stotinama godina. Krenuo sam jednim sporednim putem, onda sam naišao na put od makadama, a onda krenuo još sporednijim putem samo da bih utvrdio kuda vodi. Konačno sam izašao na strminu koja je natrkilila more i ruševine za koje sam utvrdio da su pripadale staroj kući Tereze Kesovije. Sve što je ostalo bila je betonska konstrukcija na kojoj su oni što su uništili kuću ispisali grafit (Tereza! Moraš sve da obnoviš), a oni koji su kasnije naišli (Hrvatska se neće predati). Potpuno izolovana kuća i njeni mračni betonski ostaci upadaju u oči.
Koračao sam među ruševinama (sve je odneto, čak i žičane instalacije, uređaji, deo mermernog poda). Na dnu praznog bazena pokrivenog đubretom, mogle su se videti keramičke pločice na kojima su bila nacrtana dva horoskopska znaka, njen i njenog tadašnjeg muža. Unutar kuće stoje ostaci kamina u velikoj sobi koji je svedočio o nekadašnjem životu u toj kući. Znajući Terezu, bilo je tu mnogo strasti i veselja. Ona će mi reći kasnije da su praktično sve njene nagrade, njena pisma, fotografije i memorabilija o njenoj dugogodišnjoj karijeru bili uništeni kad je kuća spaljena za vreme okupacije srpsko-crnogorskih snaga. Sedeo sam na stepenicama kuće dok su mi kroz glavu istovremeno prolazile različite misli i emocije. Biće mi potrebno mnogo više vremena da ih opišem nego što su one potrajale u to vreme.
Moja prva misao odnosila se na moj dolazak u Jugoslaviju 1975. Setio sam se radosti i optimizma koje sam osećao da postoje u zemlji. Jugoslavija je bila jedinstvena kreacija koja je cvetala na talasu rivalstva velikih sila. Neki drugi koji su živeli ovde (posebno oni koji su hapšeni i osuđivani zbog svojih uverenja) imali su radikalno različito mišljenje, ali je za mene to bilo magično vreme.
Terezina kuća je građena, u njoj se živelo i uživalo kad je bila na vrhuncu karijere u vremenu koje je nosilo oznaku bivše Jugoslavije. Na osnovu ruševina moglo se videti kako je kuća građena u skladu sa modom tog vremena. Mogao sam da zamislim Terezu kako stoji pored svog belog koncertnog pijanina, okružena prijateljima i obožavaocima u toplim letnjim noćima, upravo tamo gde sam sedeo. Tereza je bila (i jeste) hrvatska pevačica koja je svetski poznata. Ona je predstavljala Jugoslaviju 1972. na takmičenju za Evroviziju, a praktično i širom sveta kad je bila na vrhuncu karijere. Na neki način njena kuća bila je za mene metafora same Jugoslavije.
Moja druga misao odnosila se na scene koje sam video na hiljade puta u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Video sam uništene kuće Srba, Hrvata, Muslimana i Albanaca, a oni koji su za to odgovorni mogu se naći u svakoj od tih etničkih grupa. Svaki dom uništen u ratu posebna je i jedinstvena tragedija za svaku porodicu. One kuće koje su i danas u ruševinama i duže od decenije nakon što su borbe okončane kao da jauču od bola svaki put kad ih vidim. Vožnja kroz planine Bosne iznad Dubrovnika vodi kroz mala sela ili nizove kuća koje su sve potpuno napuštene, a može se zamisliti sreća i život koji su nekad tu carevali. Isto važi i za kuće oko Knina i Plitivičkih jezera. Stoje u tišini kao svedoci prošlosti. Smejte mi se, ako želite, ali osećao sam prisustvo duhova u Terezinoj kući, duhova prošle slave, kao i duhova zla koje je ovde počinjeno.
Treće, razmišljao sam o krhkosti naših života. Volimo da mislimo kako kontrolišemo i planiramo naše živote. A onda, automobilska nesreća, bolest, rat, zemljotres ili cunami dođu i zbrišu naše živote i planove. Vreme čini isto, samo mnogo suptilnije. To me je podsetilo da više razmišljam o današnjem danu a da manje brinem šta će biti sutra. I da cenim svoju decu i život koje sada imam.
Razmišljao sam, takođe, o karakteru zla koje svaki rat izvuče na površinu. Mislim na američke vojnike u zatvoru Abu Graib u Bagdadu – obični mladi Amerikanci stavljeni u vanredne okolnosti – kako su svirepo mučili i ponižavali zatvorenike. Pokušao sam da zamislim mentalni sklop stotina, hiljada ljudi koji mogu nonšalantno da dignu kuće u vazduh, hladnokrvno ubijaju civile i druge i koji žive među nama u ovom regionu i danas. Naš civilizovani površinski sloj bolno je tanak, kad dođe do toga.
Ali na kraju, gledajući u avetinjski kostur kuće sa pogledom na more, osećao samo veliku tugu. Priroda sukoba na Balkanu imala je posebno personalnu, zlobnu prirodu. Zli ljudi na svim stranama namerno su preduzimali određene korake da onemoguće svako pomirenje. I u tome su uspeli. Rat je ljudima oduzeo sposobnost da osećaju empatiju za bilo koga van njihove etničke grupe. „Pa šta, to su i zaslužili… nama se gore dogodilo… zašto bih se brinuo?“ I tako redom. A u srži svega toga jeste ono što je za mene najproblematičniji deo življenja u regionu. Rat, kao i svaki drugi rat, isprovocirao je ono što je najgore u nama i oduzeo nam dobar deo humanosti. Nadam se da ćemo moći da je povratimo.
U međuvremenu, Terezina kuća na strmoj litici stoji kao upadljiv podsetnik na ono što je nekad bila Jugoslavija, kao i na sveže rane nanete potpuno besmislenim nasiljem koje je zahvatilo ovaj region.