Traganje za održivim rešenjem

U jednoj od svojih kolumni u Danasu (23-24. XII 2006) bivši američki ambasador Vilijem Montgomeri bavi se pitanjem šta činiti sa Kosovom u aktualnoj situaciji. Zašto je dugo pripremani scenarij o „uslovnoj nezavisnosti“ doživeo zastoj i koji su razlozi i reperkusije tog zastoja na buduće rešavanje kosovskog statusa, neka su od pitanja na koja ambasador Montgomeri daje, po običaju, zanimljive i provokativne odgovore. On piše da je već bio pripremljen scenarij za „uslovnu nezavisnost“ u zamenu za neke oblike „šargarepe“, čemu je služilo i nedavno učlanjenje Srbije u Partnerstvo za mir. Ovaj scenario trebalo je da ima pokriće u jednoj rezolucije Saveta bezbednosti u kojoj se čak ne bi pominjala reč „nezavisnost“, ali bi obezbeđivala dovoljno pokriće ako se to dogodi. Ali do toga zasad nije došlo. Zašto?
Ambasador Montgomeri navodi dva razloga: prvi je izostajanje očekivane kooperativnosti Srbije, drugi, „dramatično“ tvrd stav Rusije. Zapad je, kako on kaže, ovom prilikom „demonstrirao svoj nedostatak razumevanja Srbije“. To i nije iznenađujuće, budući da je Srbija ostala i za mnoge Srbe „velika tajna“ o kojoj govori pesnikinja. Ipak, ambasadorovim razlozima dodao bih još i preteranu samouverenost u ispravnost unilateralnog pristupa kosovskom problemu i, dakako, prisustvo nejedinstva unutar zapadnih zemalja i Kontakt grupi. Sa dozom razočaranja ambasador Montgomeri konstatuje da je sada sve postalo neizvesno. Pa, ipak, on pretpostavlja nekoliko scenarija, među njima i dva glavna realno moguća. Jedan je da se SAD i EU dogovore da zaobiđu UN i unilateralno promene status Kosova, drugi je, mnogo verovatniji, sve prepustiti EU što, po njemu, znači: odlaži i odugovlači. Ne baš pohvalno za EU!
U pravu je ambasador Montgomeri kad kaže da bi „najgori scenario bio, ako bi usledila „potpuna stagnacija“. Jer, zastoj je pun rizika od obnavljanja nacionalizma na svim stranama. On, takođe, s pravom zaključuje da jasnoća rešenja „mora da bude najvažniji kriterijum kad je reč o budućnosti Kosova“. Pitanje je samo koja „jasnoća“. U tom pogledu ambasador preferira da SAD zajedno sa Nemačkom učine sve da se u SB usvoji rezolucija kao osnova za akciju, a u slučaju neuspeha, da obezbede „jasno vođstvo na alternativnom putu.“ Ovde se, ipak, nameće i jedno pitanje: koji su to novi momenti koji postojećem scenariju osiguravaju prohodnost, koju do sada, i po ambasadorovom kazivanju, nije imao, bar ne u dovoljnoj meri?