Obnova srpske države i s tim samog pojma državnosti u srpskoj novijoj istoriji uveliko prethodi epohi romantizma i rasplamsavanja ideje nacije i nacionalnog identiteta. Zbog toga po svoj prilici, dok su drugi evropski narodi uporno radili na definisanju sopstvenog identiteta i uskih nacionalnih interesa, reklo bi se da je srpski narod polazio od toga da je sve to u njegovom slučaju dovoljno jasno i kroz čitavu svoju potonju istoriju on je interesima države, pre svega oslobađanju i očuvanju teritorija na koje je smatrao da ima istorijsko, mitsko i etničko pravo podređivao ne samo sveukupne nacionalne interese, nego čak i svoje biološko postojanje.
Obnova srpske države i s tim samog pojma državnosti u srpskoj novijoj istoriji uveliko prethodi epohi romantizma i rasplamsavanja ideje nacije i nacionalnog identiteta. Zbog toga po svoj prilici, dok su drugi evropski narodi uporno radili na definisanju sopstvenog identiteta i uskih nacionalnih interesa, reklo bi se da je srpski narod polazio od toga da je sve to u njegovom slučaju dovoljno jasno i kroz čitavu svoju potonju istoriju on je interesima države, pre svega oslobađanju i očuvanju teritorija na koje je smatrao da ima istorijsko, mitsko i etničko pravo podređivao ne samo sveukupne nacionalne interese, nego čak i svoje biološko postojanje.
Sećanje na strašni poraz Prvog ustanka u kome je stradala jedna trećina naroda bilo je potisnuto i nije služilo kao mogućna opomena. Osim većine političara u XIX veku i manjine trezvenih ljudi, narod je vaspitavan s jedne strane u duhu kosovske žrtve i trajnog važenja kosovskog zaveta, a s druge u duhu svoje junačke nadmoći i spremnosti na smrt preko koje oni koji ostanu idu do pobede. Nije nimalo slučajno što je pesnik Đura Jakšić na početku hercegovačkog ustanka, u samoubilačkom i verovatno alkoholičarskom zanosu narodu uputio sledeću poruku:
Padajte, braćo, plin’te u krvi!
Ostav’te sela nek’ gori plam!
Bacajte sami u oganj decu!
Stresite s sebe ropstvo i sram!
Ginite, braćo, junaci, ljudi!
Za propast vašu svet će da zna…
Nebo će plakat dugo i gorko,
Jer neće biti Srbina…
Da su to zauvek ostali samo stihovi, poruka ne bi bila toliko strašna. Međutim, pola veka kasnije, u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu to će umnogome biti stav čitave jedne generacije. U tom smislu treba uzeti i ono čuveno bolje rat nego pakt, to će reći bolje smrt (ne više u mistično-teološkom značenju kosovskog zaveta već istinska ovozemaljska smrt) nego sramni život. Tako se u srpsku nacionalnu svest uvukao kult mučeničkog junaštva, odnosno kult žrtvovanja i smrti.
Ma koliko da su tragedije u Balkanskom i u Prvom svetskom ratu u kojima je ponovo stradala jedna četvrtina srpskog naroda, bile iznuđene i neizbežne, nije u njima sve bilo iznuđeno i neizbežno. Priključivanje novooslobođenim srpskim južnim krajevima takozvane nesporne zone, strumičke oblasti, uprkos prethodnom sporazumu sa Bugarima, dovelo je do pobede, ali i krvave pogibije na Bregalnici. A to je bila samo predigra nove neuporedivo veće tragedije. Nikada nam nije bilo rečeno, a sada znamo da je srpska vojska pod nezadrživim naletom nemačkih trupa u poznu jesen 1915. godine imala ozbiljne šanse da do Grčke dopre pitomom vardarskom dolinom. Ruski car, a i drugi saveznici vršili su pritisak na zbog Strumice ozlojeđene Bugare da odustanu od napada na Srbiju, ili bar da taj napad malo odlože. Bugarski uslov bio je povraćaj nesporne zone oko Strumice. Srpska vlada nije pristala da se odrekne ni dela te teritorije i Bugari su napali. Izlazi da je to bio glavni i jedini razlog zbog koga je srpska vojska bila prinuđena da povlačenje obavi preko Prokletija i albanskih neprohodnih gudura. Na tom strašnom putu stradalo je, ili tačnije žrtvovano je preko 230.000 mladih ljudi. Jedva nešto malo više od dve decenije kasnije, ne samo nesporna, nego i sve sporne zone u Južnoj Srbiji, odnosno Makedoniji nisu više bile u sastavu srpske države. I Dušanovo Skoplje, i Markov Prilep, i mnogo bliže našem dobu Kumanovo, Kajmakčalan, Dobro polje, poprišta na kojima su masovno ginuli naši dedovi, ostali su izvan Srbije. Nijedan tada žestoki komunista a danas još žešći nacionalista nije o tome rekao nijednu reč. Naprotiv, bio je to čak izričit deo ideje za koju su se borili. Posle svega srpski narod je danas ipak prinuđen da shvati zašto postoji suštinska razlika između Dušanovog Skoplja i Milutinovog Prizrena. Skoplje jeste deo nekadašnje srpske istorijske teritorije, na kojoj je živalj tokom vekova izgubio dovoljno jako srpsko nacionalno osećanje, ali Prizren je pre svega u središtu srpske mitske, to će reći svete zemlje, koja se kao takva ne može izgubiti, kao što Palestina, Judeja i Jerusalim nikada neće prestati da budu sveta zemlja svih hrišćana, uprkos činjenici da ih tamo već odavno gotovo uopšte nema. Posle toliko nacionalnih zabluda i političkih grešaka na Kosovu manjina, ali dugo znatna manjina srpskog naroda pretvorila se u praktično nepostojeću. Ogromne žrtve, i ne samo u moru krvi, pokazale su se uzaludne.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
