Tragovi istorije i… brazde na duši

Iako će njihov učinak oceniti vreme, na osnovu onoga što je u uzajamnom kontaktu kultura dostupno čitaocima u ex-yu zemljama, sa priličnom se sigurnošću može napraviti značajna razlika u kvalitetu onoga što su 1970-e dale literaturama bivših republika.

U ovom trenutku najzanimljivija i najživlja proza piše se u Bosni i Hercegovini, a sve se primetnije uspravlja vrlo interesantna crnogorska književnost. Hrvatska književnost drži visoki standard, dok je srpska literatura već dugo u dubokoj krizi. Rečiti primer su najvažnije književne nagrade u regionu ove godine – nagrada „Meša Selimović“ pripala je crnogorskom autoru Andreju Nikolaidisu za roman „Mađarska rečenica“ („Buybook“, Sarajevo i „Otvoreni kulturni forum“, Cetinje 2016), dok je Sarajlija Damir Ovčina za roman „Kad sam bio hodža („Buybook“, 2016) dobio priznanje „Mirko Kovač“. U najužem izboru od pet romana za „Mešu Selimovića“ nije se našao nijedan roman iz Srbije.

Navikli da za meru uspeha jedne književnosti poslednjih decenija uzimamo roman, nepravedno u njoj zapostavljamo važan udeo pripovetke. Iako se često tematski ukršta sa romanom i dopunjuje ga, BiH priča ima svoj autentični stil. Tome u prilog govori i knjiga „Kuća bez krova“ („Buybook“, 2017) Saide Mustajbegović, autorke koja je čitaocima poznata po britkoj rečenici i vrsnom zapažanju. „Kuća bez krova“, iako je prva knjiga Saide Mustajbegović, već se čita kao dozrela proza u kojoj se tek tu i tamo nailazi na tragove neujednačenosti, najprimetnije u nedovoljnom oprezu autorke pred pritiskom emocija, subjektivnosti i (ređe) patetike, i otklonu od njih.

U „Kući bez krova“ nalazi se dvanaest tematski potpuno različitih priča; takva tematska raznolikost ne sreće se često u jednoj knjizi a, ipak, svaka od njih je segment velike priče o ishodištu naših sudbina u neprekinutom toku istorije. Idući njenim stopama, one su satirane bilo u zatucanoj patrijarhalnoj sredini, bilo u egzilu, ili u strahu od ljubavi, od politike, u postratnim traumama… Kao surovi igrač i uništitelj ljudi, istorija nam živote rasipa kao pesak kako bi naša iskustva bila što pre zaboravljena; kako ne bi, kojim slučajem, ostala da opominju na njenu perverznu igru podsticanja zla u nama, još od kolevke.

Iako vreme u knjizi ima raspon od otprilike jednog veka, a geografski je utemeljeno u Bosnu i Hercegovinu, preciznije, Sarajevo, ono u pričama Saide Mustajbegović dobija univerzalnu dimenziju večnosti. Reč je o stvarnosnoj prozi čije je uporište nedavni rat, od kojeg se ide u prošlost i zaustavlja u onim njenim čvorištima koja su najpresudnija za podupiranje autorkine ideje o demonskom u čoveku, koje konstantno razgoreva lomaču istorije. Tako, recimo, priča „Čipka od azbuke“ govori o četrnaestogodišnjoj curici koja, uz heklanje, strasno uči slova jer sanja o tome da čita koliko joj duša želi. Majka je provodadžilukom uništava život, i rezultat je poražavajući: patrijarhalna sredina opstaje, trajno zatirući individualnost i slaveći pokornost. Pojedinačne sudbine u pričama Saide Mustajbegović gaze se i u vremenu odmah posle „Drugog svetskog rata“, i svaka od njih je izbeglička, lutalačka, utamničena… a onda se gledaju, kao u „Jutru u kome sam odrasla“, u ramu skorašnjeg rata kroz dete presahlih suza koje naglo odrasta i preuzima ulogu majke čije su suze nepresušne za mužem koga samo zato što je druge vere doskorašnji komšija „veliki pravoslavac“, odvodi u nepoznato. Povratak oca ne može osušiti suze, niti vratiti nevino detinjstvo prerano sazrele dece…

Onda, odjednom – autorka nas vraća u 1948, i podseća na usude nevinih na „Golom otoku“ na kojem se, ponovo u istoriji, poništava svaki identitet; potom skok unapred – „Goli otok“ je prošlost, današnjica su opsada, rat i novi logori – Prijedor, Heliodrom, Višegrad, Potočari, Dretelj, Vogošća… (sjajna priča „Lutkova mapa“). Može li jedan rat drugog naučiti životu? Odvići od uniformi i straha? – glavna su pitanja u knjizi simboličnog naziva „Kuća bez krova“, a na koja se poražavajući odgovor unapred zna. A posledice? U najboljem slučaju egzil, nova šansa za život („Čaršaf miriše sivo“) u kojem ćemo se kao davljenici „držati za uže“ sećanjem na neku reč, neki gest, pogled ili ljubav iz prethodnog života… pokretač naše volje da ne potonemo u „brazde na duši“.

Potom opet nazad, u Titovo vreme, iz dve perspektive koje se (ne zna se koja više) rugaju jedna drugoj; prva je izmeštena iz stvarnosti u svet iluzija radničkog udarništva u kojem neki novi Alija Sirotanović živi svoj paćenički život („Sretni dani lopate“), dok je druga u vremenu sadašnjem, poratnom, u kojem mladost čekajući svoju prošlost ne poznaje nostalgiju za „onim starim dobrim vremenima““ kad se pevalo „Ustajte prezreni na svetu“ i gledalo u uramljene fotografije vođe kao u jedinog sveca (priča „On ne gleda“).

Poslednja pripovetka „Pečat čekališta“ u zbirci Saide Mustajbegović najzahtevnija je i predstavlja sintezu knjige. U njoj je vreme nestalo, junaci iz tri različita istorijska trenutka određena promenama imena jedne ulice govore metaforički o sudbini Sarajeva kroz asocijaciju na Omara Hajama i njegov rukopis „Rubaija“ koji je čuveni Safvet-beg Bašagić (jedan od junaka priče) pronašao na nadmetanju na ulici „Telali“ blizu Vijećnice, kupio i kasnije preveo sa persijskog. Hajamove „Rubaije“, koje su u Sarajevu preživele toliko stoleća, i Vijećnica koja je granatirana i zapaljena tokom opsade, prizivaju potrebu i individualnog i kolektivnog pamćenja koje istorija svojim smišljeno pogrešnim koracima stalno briše.

Knjiga „Kuća bez krova“ Saide Mustajbegović nalikuje starim usmenim pripovedanjima, lakim, zvučnim, jezički bogatim, duhovitim, ali i ironičnim. Iz senki brojnih ratova, raseljavanja, raskućenja i beskućništva, povremeno probija pristrasnost pripovedača a ponegde se nađe i zrnce patetike. Ali to ne ugrožava dobro date likove, muške a pogotovu ženske, bilo iz tačke gledišta prvog lica ili neutralnog pripovedača. U zbirci priča „Kuća bez krova“ zanimljiv je i odnos autorke prema jeziku. Koristeći turcizme u cilju autentičnosti atmosfere, Saida Mustajbegović one dobro poznate objašnjava u fusnoti dok značenja drugih, dosta retkih, prenebregava. Takav odnos prema jeziku daje knjizi jednu sasvim novu, neknjiževnu dimenziju koja je u ovom regionu od presudnog značaja jer otkriva svu tragiku naših sudbina, zavisnu od odgovora na pitanje: „Koliko se dobro poznajemo?“ A odgovor samo mi znamo.