Treba li uvesti predmet srpski jezik na sve fakultete? 1

Kao razlog se navodi ocena da govornici srpskog jezika generalno pokazuju nizak nivo jezičke kulture, i da je to pogotovu velika smetnja za one sa univerzitetskim obrazovanjem.

Moj posao uključuje nastavu na austrijskom univerzitetu.

Na kursevima osim studenata filoloških disciplina imam i one sa ekonomije, medicine, biologije, sporta, koji moje predmete slušaju kao izborne.

Svi moji studenti položili su maturu, jer je to u Austriji uslov za univerzitet.

Rezultati njihovog obrazovnog sistema su vrlo očigledni.

Domaći, seminarski, diplomski radovi koje dobijem smisleno su organizovani, jasno napisani, formulacije su primerene sadržaju.

Pre Austrije, deset godina sam predavao na univerzitetu u Srbiji.

Po nivou kulture izražavanja, austrijski student sporta primetno je iznad studenta srpskog jezika i književnosti u Srbiji.

Ovo naročito zabrinjava imajući na umu da se potonji priprema da veštine jezičke kulture ne samo primenjuje, već i prenosi drugima.

Ovo nikako ne znači da mi imamo gore studente ili nastavnike nego neka druga zemlja.

Studenti i nastavnici su proizvod stanja duha, i konkretnije – institucija koje ih obrazuju.

Srž problema je u tome da, uz mali broj izuzetaka, upravo univerzitetski profesori srpskog jezika, pogotovu oni u oblasti jezičke kulture, nemaju ni teorijsko znanje ni praktične veštine i iskustva u ovoj oblasti.

O tome svedoče sadržaj i kvalitet njihovih naučnih i stručnih publikacija, svedoče silabusi metodičkih kurseva na studijama srpskog jezika i književnosti, osnovno- i srednjoškolski nastavni planovi i programi za srpski jezik i književnost, rezultati naših učenika na standardizovanim testiranjima.

Svi koji smo studirali srpski jezik i književnost znamo da na ovim studijama jezička kultura – koja treba da bude najpraktičniji i najkonkretniji segment filologije jednog jezika – ima status daleke i apstraktne ideje, ideološkog konstrukta koji je predmet brojnih floskula i poneke knjige, ali kome nema mesta u materijalnoj stvarnosti.

Status nekakvog jednoroga o kome su napisani brojni uzvišeni stihovi, ali koga niko nije video ili dodirnuo.

Ona se ne vezuje za konkretne osobine dobro i primereno upotrebljenog jezika i postupke kojima on nastaje – već za vrtlog nejasnih slika i predstava, smesu gramatičkih termina, izanđalih fraza i istorijskih retrospektiva.

Tako se već tokom studija budući nastavnici asimiluju u jednoj kulturi koja nastavu jezičke kulture shvata kao laž u kojoj svi učestvujemo.

Čitav obrazovni sistem žrtva je te oktroisane laži.

U nastavnim planovima i programima srpskog jezika i književnosti – u čijoj izradi učestvuju upravo stručnjaci za metodiku i jezičku kulturu – jezička kultura kao oblast, odnosno kao naslov, zauzima marginalno mesto.

Da stvari budu još mnogo gore – ono što pod tim naslovom stoji uglavnom ne spada u korisne veštine i znanja koja će učenike osposobiti da uspešno koriste jezik u profesionalnom i privatnom životu.

Jedna od nastavnih jedinica u oblasti jezičke kulture u aktuelnom programu glasi „Akcenat, reči, grupe reči, rečenice (smisaonice)“. Druga je „Kazivanje i recitovanje napamet naučenih književnoumetničkih tekstova“.

Ne treba biti ekspert niti izrazito empatična osoba da nas ophrva stid dok ovo čitamo.

A kada se planovi i programi pretoče u realnost, onda i taj marginalni udeo sadržaja nazvanog jezičkom kulturom nestane. Nastava se svede na lektiru i poneki čas gramatike.

Pismeni radovi koji bi trebalo da predstavljaju proveru napretka u oblasti jezičke kulture – pišu se u magli žanrovski nedefinisanog teksta i bez jasno predviđenih zadataka i ciljeva ili sa zadacima i ciljevima koji nemaju neposredne veze sa osnovnim elementima jezičke kulture.

Nije preterano reći da jezička kultura u srbističkoj nastavi, kao ni u nauci – ne postoji.

Proširenjem ovakve nastave i na univerzitet ne može se postići ništa: malo više ničeg ostaje ništa.

Osim što će oni koji su zaslužni za to što naša deca ne dobijaju odgovarajući trening u upotrebi jezika biti nagrađeni novim radnim mestima i time dobiti dodatni motiv da održe status quo.

Jer ako bi osnovne i srednje škole počele da daju potrebno obrazovanje, sve te katedre srbistike na mašinskim, veterinarskim, šumarskim fakultetima bi ponovo postale nepotrebne.

Problem se može rešavati samo sistemski.

Univerziteti najpre treba da proizvedu ili privuku i za profesore metodike i jezičke kulture postave stvarne eksperte u ovoj oblasti – i na učiteljskim fakultetima, i na srbističkim programima studija (privremeno rešenje do stasavanja sopstvenog kadra mogle bi biti kolege sa stranih filologija, na kojima se stvarnoj jezičkoj kulturi pridaje značajna pažnja).

Oni bi trebalo da reformišu nastavne planove i programe u osnovnim i srednjim školama tako da jezička kultura koja to zaista jeste dođe na centralno mesto, i da obezbede da se ti planovi i programi u nastavi realizuju.

Za ovo je pak potrebno nastavnom osoblju u oblasti srpskog jezika i književnosti ponuditi obuku u oblasti nastave jezičke kulture i osigurati da matura po novom sistemu uključi jasna očekivanja u oblasti jezičkog izražavanja.

U tom sistemskom rešavanju, važno je i raskrstiti sa mistifikacijama i nenaučnim pogledima na standardni jezik.

Nastavnicima i učenicima se mora pomoći da uvide da standardni jezik nije stvar odluke nekakvih autoriteta, već prirodno nastali varijetet koji se vezuje za društvene domene sa obeležjem prestiža (politika, veliki mediji, visoka administracija, nauka) i stoga i sam dobija prestižni status.

Takvim statusom on svojim uspešnim korisnicima donosi prednost u društvenim odnosima, te je u interesu svih da ga što bolje savladaju. Ali stvar je ličnog izbora i identiteta svakog građanina u kojoj će meri to učiniti, i da li će zatim realizovati tu korist – ili će je se pak odreći iz bilo kog od mogućih motiva: lojalnosti lokalnoj zajednici, slikovitosti, originalnosti, nepristajanja na društvene odnose prestiža, štedljivosti prema kognitivnim resursima.

Uvođenje ozbiljnog naučnog i nastavnog pristupa jezičkoj kulturi je težak, zahtevan zadatak, koji će nesumnjivo naići na mnogo otpora na različitim nivoima.

Samozvani eksperti za jezičku kulturu, negovaoci sadašnjeg prazno-retoričkog pristupa ovoj disciplini, neće se dobrovoljno pomeriti sa svojih mesta.

Nastavnici srpskog jezika i književnosti neće lako promeniti duboko uvreženo pogrešno razumevanje jezičke kulture i usvojiti nove veštine i znanja.

Izrada novih planova i programa, novih nastavnih materijala, tražiće mnogo rada i neće proteći brzo.

Ali dobit, i za pojedinca, i za zajednicu – vredna je svakog rizika i svakog napora, a svaki dan odlaganja nosi ogromnu cenu.

Autor je profesor slovenske lingvistike na Univerzitetu u Gracu

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.