Trijumf volje

Diskobolus u antičko vreme imao je sasvim drugojačije svojstvo, već njegov izgled, kako se može utvrditi po svetskim muzejima, imao je najpre nešto od efeba, potom obrazinu, skoro božju. Ne znam kojim metrom merene su dimenzije njegovog hica, tamo u Olimpiji ili Epidaurusu; kada su Kubertenovi epigoni pokušali da sa antičkog kipa utvrde šta taj grčki Tadziu čini, iskopirali su jedva onaj virtuelni njegov telesni potez. Sve ostalo, što seže u mitsku neopipljivost tog junaka, nije bilo moguće preneti u sasvim drugojačiju sredinu komplikovanog dvadesetog veka. Sada su na sceni sve sami kopiranti peloponeskih slavodobitnika, moderni je sport nažalost jedan košmar psihopatologije, finansijerskih malverzacija i tajkunstva. Mene međutim zanima psihogram ovakve jedne devojke, koja sigurno zamišlja da se našla među bogovima olimpskim.

Savremeni sport, ako već nije ono amatersko trčkaranje rubom gradske ulice, izvor je goleme neuroze mladih ljudi, one drhtavice da se prevaziđe jedna desetina sekunde u rekorderskom rezultatu. (Da ne ulazimo sada u fragilnu vezu sporta i svakog totalitarnog režima.) Kada posle obavljenog imbecilnog trčanja u krug stadionskom stazom, svi učesnici popadaju po trasi kao ranjenici, naravno da je vidno kako je obavljena jedna adrenalinska manipulacija, ali šta sledi u nekoj daljoj perspektivi ovih momaka i devojaka, makar i najuspešnijih? Pratim decenijama sudbine najvažnijih junaka ovih veština, većinom ispunjene nedoumicom, šta nakon, tek tridesete navršene godine, učiniti sa svojim životom. Ovo nije nikakav lament protiv te, verovatno neophodne ljudske narkoze, sadržane u sportu, mislim jedino na onaj momenat kada srce ove grandiozne cure zaigra, jer je svoje željezo hitnula dalje nego njene okolne drugarice. Jer onda nastaje onaj karneval od indijanskog skakanja po pisti, a potom, naravno, uvijanje u zastavu pobedničine zemlje. Zbog toga pišem ovaj tekst, upravljen protiv omotavanja sportskih rekordera u zastave. Kontra toj, ponekad ukusno dizajniranoj tkanini, takođe nemam ništa, njoj je iz poznatih semiotičkih razloga mesto na nekoj motki, najmanje na oznojenim plećima naše diskobolkinje. To je valjda isto tako epigonska zamena za domjenak među bozima, u oblaku iznad Partenona, čemu katkad pridružuju se i vođe države, koji takođe u svoje barjake umotavaju se. Ovome obavezno dodaje se cerekanje. Čovek se smeje samo drhteći, opominjao je međutim Baudelaire. Niko od smejača to ne uzima u račun. Kao što niko od iskonskih praktičara optimizma ne razume čemu ih ovaj vodi.

Ostaje pitanje za bečku nauku, princip trijumfalizma. Čovek je pojava svemirska, sasvim posebna, većinom artificijelna i prilično neprirodna. To joj dopušta da u svom subjektivnom i društvenom ponašanju iskazuje različite emocije, ali kada ozbiljan, odrastao pojedinac skoči u vis jer je njegov ljubljeni vezni igrač zabio gol, onda u njegovom organizmu ipak dogodio se nekakav trenutni kratki spoj, ne verujem da je ljudsko biće, onakvo kakvo je, organizovano da bi svoju ljudskost oglašavalo na ovaj način. Povijest je uspela da globalizuje tu čovekovu neopreznost, pobedništvo je, kako znamo izvor, često nepravednih patnji pobeđenih. Mislim da volja, Schoppenhauerov pojam, ne odnosi se neposredno na trku za zlatnom medaljom, polučenom u bacanju onog komada pleha. Više je to, čini mi se, izraz jedne opšte energije ljudskog bića da se pokrene iz učmalosti, kakvom očituje se sva letargija prirodina.

Naša draga natura se kotrlja jednim utanačenim tokom, pa uza sve dramatske tačke svoga toka, prikazuje nekakav neuznemiravani kontinuitet, čovek je taj koji je u ovaj košmarni raj uveo vlastito uznemirenje. A da bi iz toga iskobeljao se, trebala mu je volja, njegov sopstveni elektromotor, kakav je onaj, Teslin. Tako se onda pojavio takmičarski duh, kojeg istina ima i kod tetreba dok juri za svojom družicom, nego je ovaj ipak malo drugojačiji. Čitava kompaserija sporta, paradigma je tog natjecateljskog ljudskog poriva da bolje od suseda podigne svoj dom, uspešnije odgaji svoju lozu, duhovitije napiše svoje epigrame. Samo što je u osnovi te želje svakako bilo drugo od onog što se ima brojčano iskazati na olimpijskom semaforu. Tek tu se belodano očitovala avet trijumfalizma, najočitijeg i najgrubljeg u ratovima. Nisam pronašao u bečkoj nauci posebno razmatranje ove neuroze, pobedništva. Koje, kada se već jasnije pokazalo u čoveka nego u tetreba, mislim da poseduje drugojačiju strukturu od one, urlika nakon što si uspešno bacio koplje ili disk. Jer ove radnje prikazuju klasični filosofov poriv, ali na jedan suviše profani način. Čovek je svojom ambivalentnom pojavom sklon mnogobrojnim profanacijama, meni je ova, pobednička, među najmrskijim. Umni dekadenti, inteligentni gubitnici, to svojim životima takođe potvrđuju. (Da je u zdravom telu zdrav duh, jedna je od najnezdravijih floskula koje smo baštinili od antike.) Očito je da bih radije bio među poraženima. Već zato što u porazu čovek nije obavezan da vrišti od ushićenja. Poraženima pripada ona skrivena dobit, ćutnje i meditacije. Da li je ko video pobednika koji meditira? Nemaju oni vremena za mozganje, kad treba čim pre polučiti svu dobit koju im pobeda omogućuje. Kao da pobeda ima nešto protivmisleće u sebi, jer kad smo već zauzeli Smoljni, izmasakrirali Romanove, spalili Varšavu, srušili Hirošimu, ubili Aljendea, šta ima još da se misli! Ovo naravno dolazi, ali mnogo kasnije, pa slabo koristi.