Mnogo nas vekova deli od vremena kada je vera u „Čoveka“ bila jedina i prava mera. Novo vreme donelo je neke nove vere i uspostavilo nove mere. Aršini su se bitno promenili – u vrednovanju života, njegove cene i kvaliteta, u određivanju njegovih smislova. Otuda je i zapitanost nad ovom filozofemom potrebnija no ikada. Međutim, za duboke misli, za igre rečima i preispitivanja, sve je manje zainteresovanih i talentovanih, jer oseka znanja, nedostatak kulture i polemičkog duha svakodnevno uzimaju danak i uspostavljaju poredak u kome je sve relativno, poželjno, jednostavno, dakle – na granici kiča. U stvari, nije baš sve. Dobro je da ima i onih koji izlaze iz takvog opštežića, kontraša koji bi mimo svih ili u inat većini da provociraju. Jedan od takvih – bezobrazan, ne prost; duhovit, ne smešan – koji je nesvakidašnji. Sve je uradio vrlo vešto, znalački, temeljno, strpljivo slažući brojne delove u jednu celinu i ponudio je čitaocima složen mozaik, triptih o životu, o njegovoj složenosti, o lepoti i bizarnosti, triptih u kome se tri priče idejno i motivski sjedinjuju, neraskidivo povezujući dve autorove velike ljubavi – film i književnost.

Za razumevanje Stankovićevog umetničkog izraza, koji je duboko human, topao i ljudski, iako u predstavljanju polazi sa bitno drugačijih osnova, neophodno je poći od pomenutog Protagorinog suda. Pomenuta filozofema daje mogućnost oprečnim tumačenjima, podrazumevajući odnos pojedinačnog i mnoštva, i – eto prostora da se otvori fina polemika o tome da li je baš svako merodavan da se pitanjima mere bavi. Eto i problema! I početka – početka priče o različitosti, o relativnosti koja je potvrđena i relativizaciji svega. Eto i početka Stankovićeve teodiceje, u kojoj se, gle čuda, sve odvija s kraja – od smrti. Drugačije i nije moguće u naopakom svetu, ni u njegovom predstavljanju. Na početku Stankovićevog sveta je Haron, podzemni lađar, koji za obol ili dva prevozi putnike do konačnog odredišta. Mučena duša. Mučan je i posao njegov. I spisateljev. I častan, jer smiraj dušama donosi. Po uvođenju naslovnog junaka, u romanu se oglašava pripovedač – zavodljivo poziva na avanturu i putovanje, ovim i onim svetom do izvesnosti nekog trećeg i otkrovenja njegove mitske realnosti. U tom svetu nema zla, smrti i stradanja, u njemu društvo ne srlja u propast, nema ni duhovne bede, opšte neukosti, inertnosti, otuđenosti i patnje. Nema, zapravo, takvog sveta, ali postoji potreba da se pomene sve što nas okružuje kako bi se objasnila potreba za nastankom dela poput Stankovićevog. Roman govori o umetnosti kao nasušnoj potrebi i o umetnicima predstavljenim iz neobične perspektive kako bi se ukazalo na problem života pod teretom slave. Tematski okvir dalje se širi pričama o filmskim klišeima i njihovim uticajima na živote ljudi. Broj filmskih žanrova pomnožen brojem smrtnih grehova otprilike odgovara i broju karakternih tipova koje Stanković uvodi u nameri da pokaže slojevitost sveta dela koji stvara. Ovakvu bogatu galeriju likova najrazličitijih profila i provenijencija upotpunjuje vertikalom kojom seže u prošlost, nekad do mitskih nanosa, kako bi diskretno sugerisao da civilizacija kojoj se nazire skori kraj nije odmakla od svog početka. U romanu se radnja odvija brzo, kao na filmskom platnu, smenjuju se slike u beskonačnom nizu: oživljavaju mitska bića, mrtvi, istorija, svetski se temelji drmaju, države nestaju, pišu drame i romani, komedije…

U inverznom sistemu – ne moralnom, već koordinatnom, pravac i smer autorovog kretanja suprotno su orijentisani: ponirući u prošlost, Stanković traga za odgovorima na buduća pitanja. Ono što njega muči jesu večita pitanja, pitanja smisla – umetnosti i života. U njihovom predstavljanju zna da bude na ivici groteske, ali samo na planu prikazivanja sveta dela, ne i na planu ideja, jer svoju romanesknu priču Stanković slojevito gradi – kroz dijalog sa čitaocem, kroz polemiku sa književnim, filozofskim i opštekulturnim nasleđem, do dijaloga sa sobom. Svakim novim glasom ne udaljava se od teme, ne odmiče u daljinu, već ponire u sopstvenu tišinu kako bi ispoštovao zavet drevne mudrosti i spoznao sebe. Da, Stanković je u pravu kada kaže: „Tišina je vreme“. To je sveto vreme, posvećeno delanju na sebi.

Slika sveta koji vaskrsava sa stranica romana „Nadnica za Harona“ nije ni vedra, ni lepa, ali mami svojom istinitošću i provocira sadržajem, jer autor kritički sagledava dodeljeno mu vreme, analizira različite fenomene u istom, i pričom okupira pažnju čitalaca koji beže u svet reči iz sveta bez pravih vrednosti i mere.