Turbonitet

Pre nekog vremena susteklo se obeležavanje dva važna urbanistička događaja. Prvi je 59-togodišnjica početka radova na izgradnji Novog Beograda, a drugi je najava totalne legalizacije Kaluđerice, najvećeg divljeg naselja na Balkanu. Obe situacije pokazuju polarizovane atribute prostornog planiranja kao administrativno-tehničke discipline kojom se reguliše razvoj i izgradnja ljudskih nastambi. Radi se o tome što značaj urbanističkog planiranja u sebi ima ugrađenu vremensku dimenziju. To znači da vrednovanje svega što je u vezi sa prostornim planiranjem jeste razumljivo i podložno ocenjivanju tek kada se realizuje celokupan plan. Ovakva procesna datost otvara prostor za sve vrste parcijalnih procena, separatnih ocenjivanja, ličnih sagledavanja. Uspostavio se legitimitet na participaciju ličnih, lokal patriotskih ideja, čime je na mala vrata ponovo uvedeno samoupravljanje u prostor društvenog odlučivanja. Prave se peticije, građanska okupljanja i drugi demokratski performansi ali koji u osnovi nemaju nikakve veze za Detaljnim urbanističkim planom koji je donet pre mnogo godina, a čija je izrada, sa pripadajućom javnom diskusijom obavljena još ranije.
Svaka šara tri urbanista vara. Ovako smo davno, kao studenti, objašnjavali jedni drugima šta je to što smo nacrtali. Urbanistički planovi su, sami po sebi, teški za čitanje a za njihovo razumevanje potrebna je i značajna stručna predispozicija. Uz sve to, ova vrsta dokumentacije je u najvećoj sprezi sa političkim ambijentom koji joj daje pravni okvir ali i investicioni prostor u kome je moguća realizacija ovakvih projekata. Važnije od toga jeste činjenica da upravo taj dnevno politički faktor postaje presudan za konkretno rešavanje svake urbane situacije. To bi moglo da objasni čitav niz apsurdnih gradskih lokacija ali i da ukaže na upravo valorizovan princip vlasništva određenih gradskih parcela. Tranzicija, sa privatizacijom kao svojim ekstremnim pojavnim oblikom, aktuelizovala je Reviziju urbanističkih planova. To je prilagođavanje uslova na zadatoj lokacije prema željama novih vlasnika, čime se urbanizam spustio na nivo rubrika tabloidnih novina.
Četrdeset godina prostor Novog Beograda tretiran je kao tipično komunističko naselje izgrađeno kao iznuđena, nehumano dimenzionisana spavaonica. Na tom prostoru izuzev izgrađenih stambenih blokova nije bilo ničega drugog. Ljudi koji su tamo stanovali išli su preko reke, u Beograd na posao, išli su da nešto kupe, nešto vide, i da budu viđeni u pravoj urbanoj koncentraciji. I onda se desilo puno toga. Pre svega Sava centar i Hotel Interkontinental koji su postali značajni arhitektonski nukleusi sa postavljenim standardima za sve buduće projektante i investitore. Sa druge strane reke i sa one strane pameti došlo je do prekomerne koncentracije problema koji prate ono malo urbano slobodnog prostora u starom gradskom jezgru, što je dovelo do neočekivane reafirmacije novobeogradskog ambijenta. Novi Beograd je ponovo gradilište. Ovoga puta to je izgradnja poslovnog prostora za poznate i nepoznate korisnike. Strane i domaće. Atraktivna arhitektura kao da postaje novi znak ovog dela grada. Bulevari su prepuni vozila. Definitivno, to je sada urbanitet višeg nivoa. Ono što je nekada bio poligon kritike, sada se definiše kao kvalitet. Lokacije na Novom Beogradu nude prostornost sa lakim komunikacijama i logičnim infrastrukturnim podobnostima. Da stvar može da bude važna vidi se iz prvog uslova koje diktira hotelska korporacija Hilton, svima onima koji bi hteli da se priključe ovom svetskom lancu. Neophodno je da 85 procenata gostiju ima obezbeđen parking prostor. Ovim kao da je definitivno uspostavljena nova vrednost slobodnog prostora ovog dela grada. Trebalo je da prođe toliko mnogo godina da se na delu pokaže ispravnost jedne urbanističke ideje. Naravno, ovde se ne radi o nekakvoj spektakularnoj dalekovidosti. Ovde je na delu ono što se zove prilagodljivost novonastalim situacijama. Prostor nezavršenog socijalističkog grada uspešno je postao matrica nadirućeg kapitalizma obučenog u lepo poslovno odelo.