Vodiču

Nepokretni

Ti što sve

Tačno

Znaš

Sovo

Kćeri

Zelenog

Meseca

I njegovog

Morskog

Uglja

Majko

Ljubičastog

Žara

U glavama

Onih koji lunjaju

Mestima gde se

Sastaju

Ništa

I

Mastilo

Ne

Pali

Lulu

U

Sobi

U kojoj

Zatvoren

Zid

Korača

Doći će

Svi

Ti

Usamljeni

Ljudi

Sa

Senkama

Okrvavljenim

Doći će

I

Ljudi

S druge strane

Zemlje

Čije se

Pete

Podudaraju

S njihovim

Ostati

Na jednom

Mestu tada

Više

Nije

Moguće

Brzi

Kao

Sveže

Boje

I

Osetljivi kao

Fosfor

Poleteće

Njihove

Glave

Sunce će brojati

Visoke

Satove

A

Zviždaljke oblaka

Šaputaće

U kratkotrajnoj

Kiši

I penušaće se

Vino

Čašama pobednika

I nikog

Neće

Mimoići

Sa

Dna

Mutan

Talog

Tajna lepote navedenih stihova nije samo u polaznom zaletu koji se prenosi i na čitaoca zgrčenog – uhvaćenog u isti grč, nego u stalnoj upotrebi nepostojećeg tj. budućeg vremena, kao vremena poletanja trena osuđenog da izgubi sebe kad goloruk uz beskrajne žrtve osvoji inkompatibilnosti i prevaziđe ih sve većom i većom slobodom. I Šujica kao svi veliki pesnici „grize odozdo“, polazi sa niskih grana i podzemnih spratova. Kako drugačije da saopšti posebnost svog nemirenja sa stanjima stvari i, društvenih i metafizičkih. Gnev pesnika je klasno i istorijski motivisan, mada ta Šujičina poezija nije izraz nezadovoljstva materijalnom bedom čoveka već tragičnošću njegove sudbine kao ljudskog bića, rođenjem već osuđenom na smrt.

Upotreba budućeg vremena nije stvar ličnog htenja pesnikovog da koristi jedan u poeziji tako malo korišćen vremenski segment. Poezija saopštava jednu samosvest sigurnu da će izvesti, uprkos svim teškoćama, sve svoje istorijske naloge. Reči kojima se pesnik služi ne izgovaraju činjenice, niti bilo kakva proročanstva, one govore stanje duha i osećanja: I penušaće se/ Vino/ U čašama pobednika/ I nikog/ Neće/ Mimoići/ Sa/ Dna/ Mutan/ Talog. I ako pesnik govori kao prorok, tj. Vates, i ako su njegove osećajne misli brže i oštroumnije no da su povezane logičkim silogizmima onim sa brnjicom ili bez. Ono što Šujica vatešući prorokuje to nije svet koji će biti. Za njega je on tu u svojoj virtuelnosti svojih uzbuđenja pred razumevanjem sebe i ljutnji pred otpacima neshvaćenog sebe. Sve ga to goni da bude i ne bude onaj koji jeste i čija se slika sveta „iskrivila“ i u izvesnoj meri izvitoperila u prolazu kroz kristalne prizme njegove ličnosti tako da podseća na ranoekspresionistički dekor. S tom razlikom što ta iskrivljenost pojava i njihove slike u stihu nije ni voljna ni namerna. Ali takva kakva jeste, ona je posebna i samosvojna, ona je originalna i svoja. Ona ne dopušta ni pesniku ni čitaocu poezije da ostane površno ravnodušan pred slikama nezadovoljstva životom. Lepota, raspevana ili ne, može da bude samo ta lepota, ili nelepota, zato drugo, to novo, to još ne bilo, za zračenje snage pesničkog dara u mlazu što obasjava sebe i nas pod njom. Njome poneti i dignuti, njome očovečeni i suočeni željom da se stanje jada i stida, poslušnosti i srozavanja, sleđenosti i zaslađenosti izmeni.

Odakle polazni impulsi za tu poeziju? Pesnici obično ne polaze od već postojeće poezije kako je to pretendovao A. Malro u svojoj polemici iz 1938. sa Aragonom koji je nasuprot tome tvrdio da pesma polazi od života. Greška Malroova slične je prirode kao i Aragonova. I jedan i drugi misle da su impulsi stvarnosti ili književni neposredni, a oni su ne samo posredni nego i krajnje linijski. Dok je Malro platonistički prelogosirao nalazeći koren logosa u samoj reči koja je logos, dotle je Aragon, već komunist tada, grešio verujući da je uticaj stvarnosti tako nametljiv i stvaran da se poezija svodi na Aristotelovo podržavanje prirode. Pesnik nije ni epigon prirode, ni njen prepisivač u kiprijanskom smislu. No ako ne kopira i negurnut Rečju pada u bazen pun reči, to je zato što ne može drukčije da iziđe na kraj s viškom svojih emocionalnih energija, viškom snage u doživljaju sveta u sebi i sebe u svetu.

Šujičini opisi ne ostaju kod izgleda, oni obuhvataju dramu bivanja:

Lete svetovi lete male stisnute šake plodova

Novorođenče i mrtva majka u vazdunom džepu lete

Čelični pesak vođen bleskom munje leti

Devojke kamene i mrke lete sa snekom koji je

Visoko digao tegove njihove strašne krvi

Leti toliko toga odjednom u crvenoj bundevi

popodneva

Oni kojih više nema još uvek su tu pored nas lete

Lete njihovi grobovi sa široko zaoštrenim krilima

Lete satelitske stanice kroz svetlucavu sukrvicu

meseca

Leti javor sitnorebraš u podmorskim kablovima

Lete ležišta gvožđa što žarko žude da daju imena

životinjama svojih otkrića

Lete ulični barovi i kobila pegastih sapi

Lete polagači jaja zimzelenih ostrva na vodama

Vazduh u podzemnim prolazima oživljava leteću

žabu u sebi

Letari oživljavaju teškoće lutaka u izlozima

Lete njuške večeri koje tumače štetkanje jazbina

Brčak na ostareloj kožurini bare zaveštava sebe okeanu

Brava na vratima šok sobe zaveštava sebe plesu

divljih gusana

Severni vetar umorio se – dugo nije video

visoke litice gde rosa skriva ljubav prema

ogledalcima na perju jastrebova

Mi koji smo uzeli oblik dana

stavljenog u pokret

Učinimo još bešnjim

Naš život!

Božidar Šujica je dao poetiku svakom predmetu kao biću sastavljenom od reči, gde reč vrši rastežljivost snimka-pesme. U ovim snimcima-pesmama slike ne pričaju. Reči iznenađuju onim što nisu kao i onim što jesu. Pesnička slika nema motiv, izvan je ideologije osećanja, ideologije ubeđenja, izvan stava. Imam utisak kao da su se sve postojeće reči pretvorile u more koje se valja i talasa, a stihovi su upravo ti talasi zgrudvani u čamce i lopte koje se valjaju i ljuljaju levo-desno bez određenog smera, bez cilja ali ne bez svrhe: žele da budu to prirodno stanje čistog govora okupanih rečenica u slanoj morskoj peni. Sve je u njima na pola, i svest i nagon, osećajnost i misaonost, motiv i motivacija, teme i tematizacije. Ništa nije u njima ni celovito ni jednostavno u jedinstvenosti. Božidar Šujica ne pravi pesme na socijalne i slične motive. Pesme su sami motivi svedeni: na nemotivisanost. Ne znam šta da kažem. Zbunjen sam. Stihovi me uveravaju da je sadržaj u njima upravo pesnikov dar. Dar: izvan emocija, izvan rezona, ne i izvan intelekta – reči se spajaju mislene nekim impulsima što idući iznutra napolje, nailaze na protivrečnost što ih disciplinuje pravcem spolja ka iznutra. Pri tom sve me to zadivljuje kao otkriće nekog novog dosad u poeziji nekorišćenog a postojećeg prostora.

U izgledima za sutra ima i izvesne nevesele slutnje da se prošlost može prosto ponoviti. U pesmi Sneg pada na stare evropske gradove, ili u Isekao sam se kao da odjekuje kanonada topova pre nego je počela. Gorčina ne dolazi od saznanja da mu se možemo samo asimptotski približavati, a ne uzeti ga u ruke, nego od činjenice da poznajući ljude danas i juče imamo razloge da posumnjamo i u one od sutra. Pa i one od prekosutra. Pesnik ne krije osećanje da neće naći mir sve dok je Utroba koja je porodila fašizam još uvek plodna. U poplavi poetskih uzdaha i ispraznih privremenih istina poezija B. Šujice pronalazi šta je u njoj vrednost: da se ni sloboda, ni stvaralaštvo ne sastoje u dopadanju samim sebi.

Izgledi za sutra je knjiga koja suštinski ide dalje od privremenih zbivanja i zanosom istorijom, tj. nije napisana na zadatu temu nacionalističke ideologije. Naprotiv, to su pesme čija slikovnica pleni svojom intenzivnošću i koncentracijom, čija je konvulzivna lepota autentična, čiji je jezik van upotrebnih službovanja, ali je istinit. Njegova poetičnost ne dolazi od provincijalno lokalističkih štoseraja nego od neobičnih visokonaponskih spojeva i spregova reči, van bilo kakvih majmunisanja i imitacija provincijalizama (što i odgovara nivou naše književne kritike, koja voli da se služi naduvenim žargonom pozajmljenim bez razumevanja kod esteta u traganju za novim izrazom, ali bezgranično uživa u šundovitoj i kičerskoj imitaciji plemenskog crnogorskog ili kratko silazne akcenatske „lepote“ nekog drugog narečja).

Današnja kritika je kao neka privatna pošta. A pisci su po strani, neizjašnjeni, tobože čistunci, „uzdignuti“, „umereni“, „pacifisti“, ali i oni koji su za oživljavanje administrativnih kontrola, kupoprodaja uredničkih i kritičarskih mesta u najtiražnijim listovima, nagodbi sa nosiocima nacionalističkih orijentacija, što veći konzervativci veće i skuplje nagodbe. Na ceni je konformistički stav kao mudrost i odskočna daska za karijeru „pravog čoveka“, koji zna šta radi, ne zaleće se, čovek podesan za ekipu, momak za članstvo u Nanu akademiju.

Budući da je na delu povampirena buržujofilska tekuća književna kritika, odlična knjiga pesnika Božidara Šujice je s pravom prećutana! Pesnici se ne ubijaju samo spaljivanjem njihovih knjiga i zabranom štampanja njihovih dela, već i brisanjem iz spiska živih njih i njihovih stihova. I u nas se uveliko odomaćilo načelo: Odnosite se prema piscima na levici kao da ne postoje! Ubijte ih prećutkivanjem!

Danas je u dva nastavka objavio tekst Oskara Daviča koji dosad nikada nije publikovan. Ovaj tekst premijerno je objavljen zahvaljujući daktilografkinji Violeti Milosavić, koja je sačuvala rukopis i velikodušno nam ga ustupila.