Umetnost kao protest

Bilo ko da se vozio ili šetao centralnim Londonom u poslednjih pet godina mogao je da vidi nešto veoma slično novoj instalaciji u galeriji Tate Britain. Jer kada su barikade pale, kada je privremeni zid koji je prikrivao Mark Wallingerovu instalaciju „State Britain“ konačno bio otklonjen, pred publikom se pojavila gotovo savršena replika kampa mirovnog aktiviste Briana Hawa. Kampa koji je on punih pet godina imao na skveru gde se nalazi britanski parlament – i to između juna 2001. godine, kada je prvi put započeo protest protiv ekonomskih sankcija nametnutih Iraku i noći na 23. maja 2006. godine, kada je policija zaplenila skoro sve njegove stvari.
U međuvremenu su pale kule u Njujorku, izvršena je invazija u Avganistanu, a sankcije protiv Iraka su prerasle u rat i okupaciju. U Madridu i Londonu je došlo do terorističkih napada, a 2005. godine u britanskom parlamentu je usvojen akt kojim se zabranjuje svaki neautorizovan protest u radijusu od jednog kilometra od parlamenta. U objašnjenju je, naime, rečeno da teroristi mogu da iskoriste protest sličan Brianovom kao pokriće za svoju aktivnost, iako je zapravo svima bilo jasno da je akt prvenstveno bio dizajniran da bi se on uklonio.
Tokom godina Brianov javni protest naspram parlamenta je od nekoliko početnih transparenata i fotografija prerastao u 40 metara dugačak zid, prepun slogana, transparenata, fotografija, tekstova, zastava, foto-kopija ratnih izveštaja, novinskih članaka, komemorativnih govora britanskim vojnicima, kolaža, itd. itd.
Briljantno iskopirano i reprodukovano sve to je našlo mesta u Wallingerovom delu. Naime, nekoliko dana pre nego što je policija otela sve Brianove stvari, 47-ogodišnji slikar je napravio fotografije celog svog zida, na bazi čega je kasnije uradio svoju rekonstrukciju. To je neka vrsta impromptua, spomenika „palom drugu“, koja uključuje svaku zastavu i transparent, svaku poruku podrške, svaki detalj Brianovog petogodišnjeg usamljeničkog života i rešenosti da istraje u svom protestu – od vreće za spavanje, kišobrana, polupojedenih čokoladica do flaše sa tečnošću na kojoj piše – „Nije za piće“. Tu su i lutke u viktorijanskoj odeći koje leže pored plastičnih beba bez udova, okrvavljenih bojom, raščerečene meke igračke, itd.itd. Zapravo, jedino što nedostaje je sam Brian sa svojim megafonom i svojom kapom prepunom bedževa. No, on je još uvek kampiran na travnjaku naspram parlamenta, ali sada zauzima samo delić prostora i, naravno, nalazi se u „dozvoljenoj zoni“.
Pitanje koje se postavlja jeste da li se Wallindgerova State Britain može interpretirati kao nastavak Brianovog protesta ili je cela stvar trompe l’oeil fabrikacija, mrtva priroda, istorijsko platno 2007 – moderni ekvivalent nekim platnima Goje, Velaskeza, Delakroa? Fascinantnom reprodukcijom Brian-ovog kampa, Wallinger je uveo, hteo ili ne, njegov protest u galeriju , učinivši sve posetioce demonstrantima. Ali i mnogo više od toga – prekršiocima zakona.
Naime, kao i uvek sa Markom Willingerom, jednim od najbriljantnijih i najoriginalnijih britanskih umetnika srednje generacije, postoji mali tvist, koji se ovoga puta tiče same postavke. Zapravo, umetnik je kroz celu instalaciju koja prolazi kičmom Tate Britain provukao usku crnu liniju, koja krivuda kroz podove galerije, između eksponata i nestaje u zidovima. Ona indicira luk zabranjenog kordona – dugog tačno jedan kilometar. Tako se pola instalacije nalazi u okviru ekskluzivne zone, a polovina van nje, čime je evidentno „prekršio“ vladin akt! Da li? Policajci očito nisu bili u Tejtu da vrše kontrolu i otimaju predmete. Pitanje koje se nameće jeste da li očevidan i jednostavan akt replike svake od Brianovih stvari štiti Wallingera od bilo koje vrste progona? Da li se umetnost ne shvata kao pravi protest? Da li niko ne doživljava Wallingerovu instalaciju u celini kao moćnu demonstraciju pobune protiv zapanjujućeg i skandaloznog zakona koji sprečava slobodu govora?
Jedno od dostignuća State Britain jeste to što vas suočava sa tom činjenicom na šokantan način, ne bivajući pri tome nijednog trenutka didaktična. Autor vas naprosto pita šta biste vi uradili da se usprotivite ratu? Primer Briana je pred vama – njegov termos i njegove čizme su sve što je ostalo od njegovog hrabrog protesta. Šta vam savest govori kada posmatrate unakažena tela mrtve dece i vojnika, ali bez uobičajene sposobnosti, lakoće i komfora da ih vidite samo kao umetničko delo? I obratno, ako ste spremni na bunt i želite da nešto sami preduzmete, kako se osećate ako izgubite to pravo? Wallinger vas stavlja, bukvalno, direktno u centar problematične teritorije. Što sve vodi ka suštinskom pitanju – zar nije apsurdno da sve te slike, parole i tekstove možete videti baš u Tejtu – nacionalnom muzeju – osnovanom i subvencionisanom od države, ali ne i ispred parlamenta na ulici, i da li to znači da su britanske institucije liberalnije od države koja ih je stvorila?