UROŠ PAJIĆ: Čovek je sposoban da bude više ljudi

Sad je pred čitaocima prva knjiga ovog autora – Beleške, objavljena kod Studentskog kulturnog centra iz Kragujevca, koja mu je donela mesto u najužem krugu kandidata za Brankovu nagradu.

• Prava je retkost da debitantski rukopis mladog pesnika bude tako obiman kao što je to slučaj sa vašim „Beleškama“ koje imaju čak 215 stranica?

– Slažem se da bi moja knjiga bila neobično obimna kada bi se radilo o zbirci poezije, ali ona to ipak nije. Konkurs kragujevačkog SKC, na kome je moj rukopis prihvaćen za objavljivanje, dozvolio je, pored kategorija proze i poezije, i formu eksperimenta. To je nešto što sam hteo da napravim: zbirku zapisa koji ne naginju oštro ni jednom žanru, gde se oni prepliću održavajući govor ni o čemu specifičnom, ali u atmosferi gde se čini da se radi o nečemu jako važnom, možda kao u nekoj od knjižica Zorana Mirkovića.

• Ipak, kritičari vas, u prvom redu, vide kao pesnika koji, između korica jedne knjige, prelazi put od sentimentalnih sagledavanja sarajlićevskog tipa do neoavangardnih istraživanja?

– Pesnik sam ukoliko se tekst čita kao pesma, a on to ponegde dozvoljava, mada nema celovitost kakvu pesma ima, i naslov često izostaje, nije se opredelio da bude omeđen žanrom, kao što i ja sam nisam. Verujem u metamorfoze, da je čovek sposoban da bude više ljudi, da postoje različiti slojevi u talogu iskustva. Ipak se ovde radi o desetogodišnjoj sedimentaciji raznoraznih beleški.

• Vaše zapise bi, čini se, najtačnije bilo čitati kao osobit poetski dnevnik, na momente, možda i previše ličan, što bi čitaocima moglo otežati identifikaciju sa vašim tekstom?

– Ne verujem da postoji previše lično, siguran sam da ima i onih koji bi mi zamerili na tom balansiranju – tekst je na obodu i nikad i ne prelazi u sasvim lično. A čitaocu ne treba da bude lako, a ne treba ni da se muči, taj tranzit gde se on identifikuje sa zapisom se desi sam od sebe, ili ga nema.

• Za razliku od svojih generacijskih kolega, vi ne potiskujete emocije, nego ih, naprotiv, često iznosite u prvi plan?

– Možda su samo različita osećanja u pitanju. Mahom se moja generacija bavi pisanjem i javnim čitanjem na jedan ekscesni, euforični, razgoropađeni način, oslobođen samocenzure, u atmosferi epskog elektro-popa, i to čini veoma uspešno. To međutim nije tekst koji mene kao čitaoca privlači, i uopšte kad se stvaralački izraz održava na idejama koje su u trendu, kao u ovom slučaju na subkulturi koja putuje u kulturu ili je već stigla, ili kad je baza religija, politička revolucija, ljubav kao cirkus-romansa, takva dela mi ne pružaju zadovoljstvo, ne interesuju me.

• Sa druge strane, vas više privlače i inspirišu detalji svakodnevice?

– Inspiracija nije u doživljajima samim, desi se kad nakon turbulentnog sagorevanja kalorija i duha ostanemo sami sa stvarima, u pepeljari je, kao kod Pope. Tu je bistrina pogleda koji povezuje univerzume, predele pod pepelom, i ne razlikuje se mnogo od pogleda kosmonauta ka Africi kroz prozor kapsule.

• Određeni uticaj na vas, svakako, ima i okruženje izvan vaše sobe. Novosadska umetnička scena je prepoznatljiva baš po multižanrovskim autorima izražene individualnosti?

– Novosadska scena je zbunjena, institucije kulture su u raspoloženju da prihvate sve, da iznesu sve i u tome je problem. Izostaju pravi urednici, oni koji filtriraju materijal koji ulazi u ponudu i tako daju identitet, celovitu i jasnu ličnost jedne galerije, pozorišta… Postoji nezdrav proboj amatera u ime revolucije protiv umetničke elite, a da takvo nešto nije ni postojalo, samo nekolicina tihih profesionalaca koji su se dostojanstveno bavili svojim poslom na jednom uzanom polju koje je sad preplavljeno „kreativnim“ radionicama i „šta ti ja znam“ performansima. Vašar.

• Budući da se bavite vizuelnom umetnošću, književnošću, muzikom… kako se svi ovi vidovi izražavanja međusobno slažu unutar iste stvaralačke ličnosti?

– Oni rade „na smenu“, što nije najpovoljnije. Današnjica ipak traži profesionalca u jednom određenom polju, a ja i meni slični smo „mutni“ tipovi, neopredeljeni hibridi koji nemaju mesto u lancu privrede. U školi za umetnike su nam govorili da je doba renesanse prošlo misleći na stvaraoca što „u kuli od slonovače“, naizgled za sebe, dela na više polja, isticali su da umetnik danas mora da bude angažovan lokalno i globalno, da reaguje na društvo.

• A to se, očito, ne poklapa sa vašim viđenjem uloge umetnika?

– Da, ova slika umetnika kao reportera mi ne prija. Služi nasilnom profilisanju, ubacuje ga u krute odrednice što je pogubno za stvaralaštvo, a tu „sabotažu“ često vrše i književni i likovni kritičari kojima je posao sve lakši. Oni, naime, u ključu dobro uvežbane terminologije delo čitaju isprve, bez zrna duhovnog angažmana, jer ono gubi strukturu, plitko je, i onda se može sa lakoćom pisati o njemu kao o značajnom sa stanovišta socpolitike i priučene filozofije, a delo je najčešće u velikoj meri odčovečeno, hladno, isprazno i dosadno. Stvaralac treba da ogugla na ovakva vrbovanja i da radi „na svoju ruku“, na onaj način na koji mu to pruža najviše zadovoljstva. Pa makar nikad ne zaokružio svoj stil do tako poželjne prepoznatljivosti, napisao „čitljiv“ roman. Samo su ti „svojeručni“, na kraju krajeva, i upisani u istoriju stvaralaštva.