U vremenima sadašnjim kad se, na ovdašnjoj literarnoj sceni, roman proglašava za ultimativnu proznu formu, čemu se svi pisci koji drže do svojeg ugleda i karijere povinuju, pravo je iznenađenje pronaći knjigu priča a još veće kad su u pitanju – kratke priče, kao posebna (bezmalo egzotična) disciplina.
A ako/ kad se, listanjem knjige sazna da je ona dobila nagradu Beogradskog festivala poezije i knjige Trgni se! Poezija! te da je reč o prvoj knjizi(!) mladog autora Nikole Petrovića (1978), jasno je da znatiželjni čitalac u rukama ima zaista retku pticu.
Kratke priče nesumnjivo su teška prozna forma/ kategorija jer traže od autora strogu disciplinu u iskazu odnosno dostizanje ravnoteže između onoga što mora da se kaže i onoga što mora biti prećutano. Nedorečenost u kratkoj priči jednako je opasna kao i raspričanost.
Kao da sve ovo nije dovoljno, autor mora da pazi na udarnu rečenicu (panč lajn) koja može da bude sjajno razrešenje ali i neprimereno/ lažno sredstvo za okončanje priče (a koju autor u ovoj knjizi ne koristi ni prečesto ni olako).
Otuda su trud i promišljanje koji su uloženi u kratku prozu mnogo veći no što se po (malom) broju stranica može pretpostaviti.
Između korica ovog prvenca provokativnog i višeznačnog naslova Papir brzo gori stale su čak 22 priče od kojih je samo par objavljeno po časopisima tako da su bezmalo svi susreti sa njihovim svetovima premijerni, iznenađujući i uzbudljivi.
Petrović je svoje proze pisao neopterećen žanrovskim ili stilskim (samonametnutim) zahtevima tako da se sasvim slobodno kreće kroz mnoštvo svetova – od realističnih (sa manjim ili većim otklonom od stvarnosti) do fantastičkih – i kroz široku paletu atmosfera – od ozbiljnih preko alegorijski obojenih do humorističnih.
Prepoznatljivost određenih situacija dokaz je da autor poznaje literarnu sadašnjost i istoriju pa je, zahvaljujući svojoj veštini, u mogućnosti da bez većih teškoća dostigne postojeći/ aktuelni model/ obrazac a njihovo je variranje, pak, potvrda njegove invencije i talenta.
Ono što posebno imponuje je činjenica da se ne pravi razlika između žanrovskih tema naučne fantastike i horora (oličenih u pričama o vanzemaljcu ili virtuelnoj stvarnosti, odnosno o ukletim kućama – što je diskretni omaž Marku Tvenu – ili zlokobnim bebama – što je omaž Bredberiju i Skrobonji) i stvarnosne proze odnosno da se u svaku sadržaj/ priču ulaže jednak napor u cilju postizanja istog cilja – kvalitetne priče.
Ovakav je stav poprilična novina na ovdašnjoj književnoj sceni koja je (pre)poznavala i koliko-toliko priznavala postojanje dva jasno odvojena (neretko suprotstavljena) tabora – tzv. žanrovske i tzv. seriozne literature; izuzetno retki slučajevi prelaska iz tabora u tabor ili korišćenja iskustava druge grupe nisu tretirani blagonaklono ni na jednoj strani.
No, Petrovića prošlost ne obavezuje niti je on nameran da joj se pokorava – na radost neortodoksnih čitalaca i kao zalog rasta i razvoja ovdašnje literature.
U pričama Petroviću nije strano portretisanje junaka na nivou funkcionalnih krokija (npr. Orgije kod mame i tate) odnosno nešto produbljenije analize (Sestre) do preciznog seciranja psihe (Mučnina) i njene apartnosti i dekadencije (Savršena noć za plivanje).
U finalu knjige nalazi se svojevrsni omnibus: nadrealno-fantazijske Četiri priče o Vinksu (Fioke, Topot malih kopita, Šetnja i Borbe) koje svedoče o autorovoj sposobnosti da ulančava priče u labave ali funkcionalne celine kao i da, po potrebi, ispisuje duže celine (Borbe).
Takođe valja zapaziti da, iako mu to nije prevashodna namera, autor ima vrlo jasnu svest o društveno-socijalnim elementima društva i njihovom (najpre pogubnom) uticaju na egzistenciju i psihološko zdravlje pojedinaca te da se ne libi da o tome piše.
Rečju, knjiga Papir brzo gori predstavlja Nikolu Petrovića kao novi, uzbudljivi i intrigantni glas domaće literature koji imponuje svojom zrelošću i samosvojnošću i na koga, u svakom slučaju, valja obratiti punu pažnju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
