Ja jesam nostalgičan, ali koliko god volim da prebiram po prošlosti i prisećam se trenutaka koji su zapravo vrlo živi u mom sećanju, toliko sa potpunim predavanjem i hedonističkim odnosom uživam u sadašnjosti i životu koji aktivno živim.
Pretpostavljam da je za čoveka najbolje da uspostavi neki svoj lični balans između prošlosti – sećanja i realnosti trenutka sadašnjosti.
***
S druge strane moja lična istorija i ono što se dešavalo u mom životu nerazdvojivi su od mene samog i u ovom trenutku… Postao sam to što jesam jer sam uvek sledio svoju misao i svoje osećanje. Nikad se nisam ni zbog čega pokajao, uživao sam u svakom iskustvu koje sam imao, predavao sam se svojim prijateljima, ljubavima, svojim režijama, a jedino mi se možda čini da sam mogao i više da postignem u svom profesionalnom životu da sam bio malo drskiji i prodorniji u svetu koji ne ceni baš pristojnost i građansko dostojanstvo. Ipak čovek ne može protiv sebe. Valjda je dobro tako.
***
Najranije detinjstvo proveo sam u porodičnoj kući svoje bake na Vračaru, u Golsvortijevoj ulici ili (ako se još neko seća) Stiškoj, ulici koja je tad bila mnogo idiličnija i mirnija, sa nizom porodičnih kuća čiji su se stanovnici međusobno lično poznavali, poštovali i održavali red i poredak građanske srednje klase.
***
Sećam se da sam sa prozora soba koje su gledale na ulicu sa zanimanjem posmatrao tada još uvek prisutne konjske zaprege u Beogradu. Jedna je pripadala mlekadžiji koji je redovno snabdevao građanstvo mlekom u ovalnim litarskim flašama sa užim grlom i koje je ostavljao na prag kuće, ali takođe nudio veoma ukusan jogurt iz velikih aluminijumskih posuda. Posle poneke 26-ce koja je i tad prolazila ulicom, pojavljivala se nova zaprega sa ledadžijom. Dopremao je stanovnicima ledene blokove koji su se uglavljivali u „ajskasne“, a koje je svako pristojno domaćinstvo posedovalo sve dok se, malo kasnije, nisu pojavili Ignis frižideri i ostale tehničke novotarije.
***
Iako je kuća bila velika, salonskog tipa, najveći deo dana porodica je provodila u zadnjem delu, okrenutom dvorištu, gde se nalazila prostorija koja se jednostavno u porodičnom žargonu zvala „sobica“. Iz te „sobice“ potiču najranija sećanja na slike i mirise mog detinjstva. Baka, koja me je čuvala dok su roditelji bili na poslu, stalno je nešto radila, a ja sam pronalazio zabavu za sebe uz miris pekmeza od kajsija koji se kuvao na starinskom šporetu u ogromnoj šerpi i koji je baka povremeno mutila velikom drvenom kutlačom… Zatim miris tek ispržene kafe i ujednačeni pokreti ruku moje bake koja je tu kafu znalački mlela u mesinganom mlinu pričajući mi pri tom neku veoma zanimljivu bajku.
***
Ipak umeo sam i da se išunjam u salonski deo kuće i da potpuno nesmetano zaronim u mnoštvo knjiga porodične biblioteke. Još pre polaska u školu naučio sam da čitam i te knjige pokojnog dede, koji je bio knjižar i vlasnik dve knjižare u Beogradu, za mene su bile pravo blago Aladinove pećine. Čitao sam i što treba i, mnogo više, što ne treba čitati u tom uzrastu, ali je tada moja ljubav prema književnosti, i prema umetnosti uopšte, definitivno začeta.
***
Takođe su veoma živa sećanja na vračarske i čuburske kafanske bašte i danas postojećeg „Orašca“, kao i već davno preminulog „Kikevca“, sa najukusnijim ćevapčićima na svetu koje sam kao klinac obožavao. I kao obavezni deo tog kafanskog rituala pojavljivali su se prodavci lozova i oni koji su oko vrata nosili kutije sa pregradama punim ukusnih kikirikija i pečenih badema.
***
A onda, kad sam napunio deset godina, mirise i slike Vračara zamenio sam mirisom lipa ispod mojih prozora u Palmotićevoj ulici, i taj miris mi je, sve do današnjih dana, predstavljao nagoveštaj i radost predstojećeg leta.
***
Iako potpuno drugačiji od Vračara, centar grada je postao moje novo omiljeno okruženje, a nostalgična sećanja i istraživanja Grada prepliću se sa mojim današnjim, kontinuiranim uživanjem u beogradskom asfaltu.
***
Kao dete, jedinac naravno, bio sam okružen pažnjom porodice, zaštićen, verovatno i prezaštićen, tako da je moja socijalna komponenta bila na veoma niskom nivou. Zbog toga me je polazak u školu potpuno prestravio. Ja se baš nisam dobro snalazio u komunikaciji sa svojim vršnjacima a učiteljice sam se beskrajno plašio. Ona je bila stroga učiteljica starog kova, ali sam verovatno zahvaljujući njoj i celoj toj atmosferi početnih razreda osnovne škole izgradio svoje radne navike, izgradio odgovornost prema sebi i drugima a takođe bio i odličan učenik.
***
Dramatični preokret, u pozitivnom smislu, desio se kad sam se u petom razredu preselio i upisao u novu školu („Drinku Pavlović“). Postepeno sam postajao sve druželjubiviji i potpuno inkorporiran u društvo koje je bilo sjajno. „Drinka“ je tada imala izvanredne profesore i mnogih se sećam sa zahvalnošću jer su na najbolji mogući način postavili temelje mog obrazovanja. Razredni starešina nam je bio Branko Popović, profesor sa širokim pogledima na svet i književnost (kasnije je postao značajan književni kritičar). On nam je otkrivao višeslojnost literature, navodio nas da analiziramo, istražujemo, ali takođe i ukazivao na etičke principe u životu. Bili smo sjajna generacija i, na primer, neverovatna je činjenica da smo nas šestorica iz istog odeljenja kasnije završili na studijama režije.
***
Sledeći korak u mom zahuktalom uživanju u školovanju i druženju sa vršnjacima je bila Peta beogradska gimnazija, tada veoma stroga i dobra škola sa profesorima koji su u nama podsticali kreativnost, racionalno mišljenje, koji su svojim metodama potpuno odstupali od ex cathedra predavanja tako da svima nama, koji smo prošli takvu vrstu školovanja, kasnije studiranje zbilja nije predstavljalo nikakav problem. Prisećam se nekih od njih… LJubica Buba Adamović, Javorka Stanojević, Mirjana Drašković Maskareli, Miloš Riznić… Univerzitet pre univerziteta.
***
Umelo je, međutim, da bude i veselo. Ti isti strogi, zahtevni profesori znali su da ponekad zajedno sa nama pobegnu sa poslednjeg časa da bismo svi zajedno stigli na neku projekciju FEST-a ili predstavu BITEF-a. Drugima se pak dešavalo, kad smo bili već skoro maturanti, da sa nama sednu preko puta, „Kod Grka“, što je bila naša gimnazijska kafana, a eto ostala i do danas moja televizijska kafana.
***
Za mene su sedamdesete, verovatno najlepši period mog života, počele malo ranije i završile se prvih godina osamdesetih. Početna ključna tačka u mom intimnom i profesionalnom životu bio je 1. BITEF, 1967, koji je definitivno učvrstio moju nameru da studiram pozorišnu režiju, a kraj tog srećnog perioda je negde 1981-83, pri zalasku „novog talasa“ i ludih beogradskih žurki tih godina.
***
Ta decenija je obuhvatila moje već pomenuto gimnazijsko školovanje, a onda i vrhunac moje edukacije, studije režije na tadašnjoj Akademiji za pozorište, film, radio i TV, odnosno FDU, kao i početak mog profesionalnog bavljenja pozorištem.
***
Tada su počela i moja intenzivna putovanja, otkrivanje nekih novih svetova, zaljubljivanje u London i Amsterdam, koji su mi do današnjih dana ostale omiljene destinacije. Ali sam se uvek radovao i povratku u svoj grad jer je Beograd te decenije bio beskrajno uzbudljiv grad.
***
Prve diskoteke počev od one kod Laze Šećerovića, za koju smo mi tada ipak bili previše klinci, preko nama bližeg „Cepelina“ odmah pored Pete, zatim legendarnog „Akvarijusa“ u Deligradskoj i konačno do „Akademije“ i prave beogradske alternative.
***
Mi smo bili znatiželjni, ali i buntovni, spremni na nova iskustva koja su nam se obilato nudila, pa smo ubrzo ušli i u društva koja su se okupljala u KPZ-u, Klubu književnika i gde smo širom otvorenih očiju i ušiju upijali ono što smo mogli čuti od mnogo starijih veoma poznatih posetilaca tih klubova.
***
No još uvek smo tada umeli da se potpuno dečački skupljamo na Kališu, trpamo u mnogo većem broju nego što je predviđeno u mom „mini morisu“ koji sam tada vozio i besciljno lutamo po gradu.
***
Društva su se tad često okupljala i po kućama, a moja je nekako uvek bila otvorena i mesto gde smo provodili noći, pričajući, diskutujući, verujući da našim idejama možemo promeniti svet, a te sedeljke ili kako smo ih mi zvali „vinaljke“ (jer se kod mene uvek mogao naći neki demižan dobrog dalmatinskog vina) ostale su možda, bar za mene, najlepši vid druženja tih godina.
***
Ja sam, takoreći, odrastao u pozorištu. Jedan od mojih ujaka je bio glumac i moja opčinjenost pozorištem je začeta veoma rano. Kada sam prevazišao dečačke ideje da postanem glumac i kad sam shvatio šta zapravo režija znači, skoro da nije bilo dileme šta ću da studiram.
***
Imao sam sreću da sam, kako se kaže, iz prve primljen na Akademiju na grupu za pozorišnu i radio režiju u klasu profesorke Borjane B. Prodanović i asistenta Svetozara Rapajića. Kad sam preživeo, verovatno najveću noćnu moru koja se zove prijemni ispit na Akademiji, sve je potom išlo lako i studije pamtim kao period u kome sam potpuno uživao i radovao se svakom trenutku.
***
Borjani Prodanović ću uvek ostati zahvalan jer me je naučila da budem strog prema sebi i onome što radim, da uvek sebe preispitujem, da se ne zadovoljavam rešenjima na „prvu loptu“, da budem studiozan i posvećen svom radu. To tada možda nisam shvatao na najbolji način jer smo svi mi verovali da smo već kao studenti „genijalni reditelji“, ali veoma brzo sa početkom profesionalnog delovanja postali smo svesni značenja i mudrosti Borjanine pedagogije.
***
Imao sam i druge divne profesore na Akademiji… dr Brana Đorđević, Mira Miočinović, Slobodan Selenić, Vlada Stamenković, Jovan Hristić, Vartkes Baronijan, Stanislav Bajić… samo neki od njih… sjajna garnitura profesora u to vreme, a svaki od njih se na neki način utkao u budući profesionalni rad moje generacije.
***
Naravno, nikad neću zaboraviti ni profesora Miroslava Belovića, kome sam kao student bio asistent režije u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i od koga sam možda i najviše naučio o svim mehanizmima pozorišta i stvaranju jedne predstave.
***
Moja karijera se nekako slučajno podelila na dva dela; u početku je bilo intenzivno bavljenje pozorištem sa povremenim izletima u svet radio-režije, a onda se televizija uvukla u moj život, i evo do danas se bavim televizijskom režijom. Bilo je skoro nemoguće baviti se i pozorištem i televizijom u isto vreme – televizija u velikoj meri melje čoveka, ali moja prva ljubav prema pozorištu nikad nije nestala, i zaista nameravam, kad uskoro odem u penziju, da se vratim pozorišnim režijama. Energije imam, a nadam se da će biti i prilike.
***
Srećan sam da sam se oprobao na više planova. Ja zaista verujem da je suština rediteljskog postupka ista gde god radili, samo se prilagođavate mediju. Meni je, recimo, činjenica da sam pozorišni reditelj veoma pomogla pri mom televizijskom radu na dramama i TV filmovima jer je dobar rad sa glumcima nešto što se podrazumeva kod pozorišnog reditelja i u tome sam uvek uživao i nailazio na sjajnu saradnju sa mojim kolegama glumcima.
***
Sve moje režije, bilo u pozorištu, bilo na televiziji, bile su mi najdragocenije i najomiljenije u trenucima kad sam ih stvarao. Sada, sa nekom distancom, mogu da govorim o tome koje su od njih bile značajne a koje manje. Često se dešavalo da su one režije prema kojima sam u startu imao neku vrstu otpora na kraju ispale veoma uspešne. I obratno.
***
Da li ih nekako rangiram? Pa teško da to tako mogu definisati. U pozorištu sam uvek uživao kad sam se, bilo u drami ili komediji, bavio stilizacijom i kad sam ispitivao granice žanra.
To poigravanje žanrom se prenelo i na televiziju, što se moglo možda najbolje videti na brojnim scensko-muzičkim delima koja sam radio i koja su upravo bila poligon za takav rediteljski postupak.
Ali bio bih nepravedan kad ne bih spomenuo, osim rada u muzičkoj televizijskog sferi, mnoge televizijske drame, koje sasvim sigurno jesu neki vrhunac mog TV stvaralaštva ili pak dugogodišnji rad u obrazovnom programu RTS.
***
Što se tiče mog mesta zamenika glavnog i odgovornog urednika Kulturno-umetničkog programa, ja sam i tu na neki način ostao reditelj, čovek koji zdušno veruje da televizija može i treba da bude i umetnost, a ne samo puka jeftina, populistička zabava, i sve što radim kao zamenik glavnog urednika radim težeći tom cilju. Da li je on ostvariv? Pa ne možete da se bavite umetnošću a da niste bar malo u duši Don Kihot.
***
Možda će biti čudno, ali jedno moje veoma snažno sećanje jeste sećanje na neke specifične mirise iz prošlosti. Naime, već sam rekao da sam još kao dete počeo da odlazim u pozorišta i osim tog neverovatnog uzbuđenja pred početak svake predstave intenzivno se sećam mirisa svake beogradske pozorišne scene u trenutku kad se diže zavesa. Svako pozorište je imalo svoj specifičan miris, jedinstven i stalan. Naravno, nestao je posle mnogih renoviranja tih pozorišnih zgrada, ali je pored drugih stvari za mene ostao znak mog pozorišnog zaljubljivanja i posvećenja.
***
Posle svega što smo doživeli i što nažalost i danas doživljavamo, čoveku se mračne sfere često priviđaju. No, ipak, ne smemo postati getoizirani građani, nalik onima iz sjajnog Selenićevog romana Prijatelji , koji se u potaji okupljaju na proslavama porodičnih slava strepeći od nasilnih moćnih primitivnih pridošlica. Taj spas nam niko neće podariti ako se sami ne izborimo za dostojanstven život onih koji umeju da misle i koji još uvek mogu nešto da promene. Možda ovo zvuči kao čista utopija, ali ja sam u suštini večni optimista i koliko god sve ovo delovalo trenutno neverovatno, ja ipak verujem da je moguće.
O sagovorniku …
Miško Milojević rođen je u Beogradu, gde se i školovao.
Diplomirao je 1976. godine pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Od tada kontinuirano radi kao reditelj u pozorištu, na radiju i TV. U pozorištima širom bivše Jugoslavije ostvario je preko 50 režija dela stranih i domaćih pisaca i za njih dobio mnoge nagrade. Zaposlen je kao reditelj i zamenik glavnog i odgovornog urednika Kulturno-umetničkog programa RTS. Svoj rad usmerava ka dramskom programu (drame „Vrele kapi“, „Život je marš“, „Rodoslov jednog valcera“, „Smešne i druge priče“, „Bora pod okupacijom“, „Bližnji“, „Hristos voskrese“, „Talog“, „Uoči Božića“…), obrazovnom programu (serije „Metla bez drške“, „Kuća za maštanje“… ) i u Muzičkoj redakciji – gde se godinama bavio snimanjem koncerata klasične muzike (Pavaroti, Kareras, Domingo…). Sa posebnim entuzijazmom istražuje mogućnosti vizuelizacije klasične muzike kroz niz spotova kao posebnog žanra. NJegove emisije učestvovale su na televizijskim festivalima u zemlji i inostranstvu gde su osvajale brojne nagrade.
Sećam se da sam sa prozora soba koje su gledale na ulicu sa zanimanjem posmatrao tada još uvek prisutne konjske zaprege u Beogradu. Jedna je pripadala mlekadžiji koji je redovno snabdevao građanstvo mlekom u ovalnim litarskim flašama sa užim grlom i koje je ostavljao na prag kuće, ali takođe nudio veoma ukusan jogurt iz velikih aluminijumskih posuda. Posle poneke 26-ce koja je i tad prolazila ulicom, pojavljivala se nova zaprega sa ledadžijom. Dopremao je stanovnicima ledene blokove koji su se uglavljivali u „ajskasne“, a koje je svako pristojno domaćinstvo posedovalo sve dok se, malo kasnije, nisu pojavili Ignis frižideri i ostale tehničke novotarije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
