Foto: Branislav Popović

Knjiga koja otkriva u kakvoj su vezi Gavrilo Princip, Hitler, Oskar Vajld, Leonardo da Vinči, prvi aeroplani za kratko vreme doživela je drugo izdanje. Dovoljan razlog za ovaj razgovor sa autorkom knjige.

Kako ste dobili ideju da roman nazovete Ljubičice Leonarda da Vinčija?

– Glavni moto je misao Miloša Crnjanskog, jednog od junaka: “ Leonardo je iz Venecije poneo ljubičice a ne kapu duždeva “ i taj naslov mi se prosto nametnuo.

Ali, priču splićete oko još dve misli Crnjanskog?

– Da, jedna je sumatrizam – da je sve na svetu povezano nevidljivim sponama, i da, kako pisac kaže „život nije vidljiv i zavisi od biljaka, rumenih školjaka i zelenih trava, čak na drugom kraju sveta“. Druga je non finito – „nezavršeno“ – da nikada ništa nije završeno i onda kada izgleda gotovo. Uostalom, kao ni te ljubičice Leonarda da Vinčija a kako i zašto, otkriće oni koji budu čitali roman.

Dajete sliku Beograda i Pariza, gradova koje je spojili Gavrilo Princip i istorija, „kojih više nema“. Kako to mislite?

– Beograd je posle Prvog svetskog rata svoj pogled upirao u Pariz jer je Francuska, kao velika ratna saveznica, postala druga srpska domovina. Tako je pariski šik a potom i nadrealizam preplavio novi beogradski duh u nastajanju. Ali Drugi svetski rat, a potom i komunistička vlast, sve su to izbrisali…

Šta je danas ipak još ostalo od tog retro glamura sa aurom pariskog šika, kako ste negde izjavili.

– U Parizu, naravno mnogo toga. Tamo je sadašnjost živo protkana svim prošlim vremenima. Eto, na primer, kafana Kupola na Monparnasu u kojoj je Sava Šumanović dvadesetih godina, pored ostalih svetskih velikana slikarstva, ovekovečio svoje siluete devojaka ista je kao i dvadesetih godina prošlog veka, pa Rembo i Salvador Dali koji su i današnji pariski duh, na Monmartru kuća u kojoj je živeo nadrealista Andre Breton, takođe jedan od likova romana…

A u Beogradu – fotografije po porodičnim albumima, kuća u Profesorskoj koloniji sagrađena na mestu gde su srpski i francuski topovi zajedno 1914. i 1915. godine branili Beograd, slika električne centrale u Strahinjića Bana iz dvadesetih godina, danas Muzej nauke i tehnike koji ima svoju francusku priču….

Jedno od mesta zbivanja romana je upravo Profesorska kolonija, elitni kraj Beograda nastao dvadesetih godina prošlog veka gde je tridesetih godina živelo šezdesetak profesora univerziteta. A drugo Pariz danas i hotel u kojem je 1900. godine umro Oskar Vajld. Zašto baš ta dva mesta zbivanja?

– Pošto je ovo knjiga o uzletu Beograda između dva rata, Profesorska kolonija bi mogla da bude metafora, uz to i blisko vezana uz moju baku, arhitektu i šefa urbanističkog plana tadašnjeg Beograda, Danicu Milosavljević Tomić i mog dedu, Jovana S Tomića, profesora univerziteta koji je kod nje došao radi izgradnje kuća za profesore na osnovu kredita Hipotekarne banke. Njihova ljubav će na izvestan način biti utkana u nastanak mirnog kraja sa vilama koji se do danas gotovo nije izmenio. Za mene je to bilo pravo mesto zbivanja romana, a hotel Oskar Vajld zato što je i iznutra i spolja on isti onakav kakav je bio i te 1900. godine

Zašto je za vas odnos između četiri pisca, Miloša Crnjanskog, Ive Andrića, Marka Ristića i Miroslava Krleže upravo i duh te epohe?

– Zato što su oni bili izraz prestonice nove države posle Velikog rata. Crnjanski i Andrić su u Beograd stigli 1919. godine, Marko Ristić je rođeni Beograđanin, Krleža rado viđen gost a odnos među njima postaje vremenom vrlo dramatičan kao da nagoveštava ono što dolazi.

U ovoj, moglo bi se reći, i porodičnoj sagi, središte oko kojeg se spliće radnja jeste statua Alberta Đakometija koja tajanstveno nestaje 1949. godine. Da li je i to istinit događaj?

– Đakometi, genijalan vajar koji je između dva rata pripadao pariskim nadrealistima, za mene je pravi simbol tog vremena, ali i današnjeg, a nestala statua povezuje to vreme sa današnjim, jer su u potrazi za njom u tom balkanskom, muškom Beogradu kroz 20 vek četiri generacije duhovno oslobođenih žena iz ulice Jaše Prodanovića,.

Zanimljiva je i istorija kuće u Krunskoj 69?

– Skoro neverovatna. Ta kuća kao da je ukleta. Njen vlasnik, Dobra Božić, rođak moje bake, jedan od tada najbogatijih ljudi, čuveni pronalazač železničke kočnice korišćene u svim evropskim vozovima, koji je poznavao Ajnšajna i Dizela, u toj svojoj kući praktično nije živeo. U vreme Drugog svetskog rata uzurpirali su je Nemci za svoje potrebe, potom i komunisti koje je kritikovao pa je morao da se iseli u Ameriku, živeći gotovo na prosjačkom štapu. Zatim je menjala vlasnike, od kanadske ambasade do Demokratske stranke, da bi danas, kada je potomcima pravog vlasnika navodno konačno vraćena, kako sam na televiziji nedavno videla, iznutra postala prava ruina.

I ona električne centrale u Skender Begovoj ulici?

– Priča o prvoj modernoj električnoj centrali koja će osvetliti Beograd i kasnije postati Muzej nauke i tehnike je i priča o mojoj već pomenutoj baki, arhitekti, koja je za taj projekat dobila nagradu na prvoj Izložbi dizajna i arhitekture u Parizu dvadesetih godina prošlog veka.

Beograd između dva rata bio je i poprište borbe raznih desničarskih i levičarskih struja što provejava iz romana?

– Vreme kada su nadrealisti, komunisti, socijalisti, fašisti, monarhisti, političke stranke, svi ukrštali koplja pod dugogodišnjim upravnikom grada, Manojlom Lazarevićem, bakinim ujakom.