Veština nemogućeg

Mihal Ramač Pobedničko raspoloženje nakon sednice Saveta bezbednosti ne sluti na dobro. Tako je bilo i posle Kumanova. Tako je bilo i sa onih davnih dva nula posle prvog poluvremena protiv Nemaca u fudbalu. Ni sada se ne objašnjava šta Srbija dobija odlaganjem konačnog rešenja i šta za uzvrat mora dati. Nakon godinu dana nepregovaranja Beograd poželeo da ozbiljno pregovara sa Prištinom. Za pregovore su potrebne dve strane i zdrava osnova. Javnosti nije

rečeno ima li dovoljno prostora i volje za pogađanja. Na obe strane. Albanska strana neće ponovo sesti za sto samo radi toga da bi ispoljila uviđavnost. Neće ni radi toga da bi još jednom saslušala priču o neviđenom stepenu autonomije i najvišim standardima ljudskih prava. To joj je poznato otkad je Beograd raspustio kosovsku skupštinu. I Albanci i Rusi i ostali u svetu uvek mogu zapitati kako Srbija misli da čuva Kosovo kada nije umela da sačuva ni zajednicu sa stoput bližom Crnom Gorom. Politika je veština mogućeg. Ko očekuje više, više gubi. Čime Beograd uverava većinu stanovnika Kosova da im je bolje u Srbiji nego van nje? Ni većina stanovnika Srbije, čini se, ne bi se mnogo nećkala kada bi joj se dalo da bira između ovdašnjih i nekih uzornijih bolnica, sudova ili škola. Većina je navikla da trpi, ali i da bude sumnjičava čim vlast krene da se razmeće krupnim rečima.
Ako mu je do toga, građanin Srbije može da se raduje što kosovski predsednik nije dobio reč u Savetu bezbednosti. Koristi neće imati ni od toga, ni od verovanja da će Moskva i drugi prijatelji učiniti ono što ne može Beograd. Jeste da su Rusi nakon bombardovanja stigli na Kosovo dan pre ostalih. Istina je i to da su otišli mnogo ranije. Moskva sigurno neće izdati Srbiju, jer joj se nije ni zaklinjala na vernost. Kada proceni šta je za nju bolje, sigurno neće izabrati gore. Srbija, po pravilu, bira gore. Ne samo na Kosovu.
Ujedinjene nacije poslaće novu misiju na Kosovo, to jest u Srbiju. Ljudi će doći, razgledati, raspitivati se i zaključiće da niko nema razloga za slavlje zbog navodnog obaranja Ahtisarijevog plana. Zaključiće da na Kosovu, to jest u delu Srbije, nije moguć suživot dve zajednice. Da se ne poštuju ljudska prava. Da demokratski izabrane vlasti, kako beogradske tako prištinske, nisu dorasle ozbiljnim poslovima kojih bi se morale latiti. Bude li se ta misija zanimala za stanje na svih sto odsto teritorije Srbije, nakon obilaska će se rasplakati. I preporučiće nadgledanu nezavisnost za sav prostor od Horgoša do Dragaša. Zato što vlasti na tom prostoru ne znaju šta je osećanje dužnosti i odgovornosti, pa nisu u stanju da isto zahtevaju od stanovništva. Bude li ta misija čula da ministar gradi bolnicu bez dozvole, da je najviši sud mesecima na prinudnom odmoru, da se ulicama daju imena likova kojima se pristojan čovek ne bi ponosio – njen izveštaj izazvaće masovni plač u Savetu bezbednosti.
S te strane posmatrano, obraćanje nekih nevladinih organizacija Briselu s preporukom da ne čini ustupke Beogradu deluje zasmejavajuće. Potpisnici kanda zamišljaju da Oli Ren i Havijer Solana nemaju dovoljno proverenih obaveštenja i da im nedostaju savetnici. Ili, možda, veruju da će takvim pismima vaspitno delovati na onaj deo srbijanske javnosti kojem se fućka za sve evropsko. Tom delu javnosti treba pomagati i rečju i delom. Ako vlast ne čini dovoljno radi obrazovanja i vaspitanja građana, tim više posla ima za nevladine organizacije. Ali – kod kuće. Evropljanima je takva pomoć suvišna.
Upućeni kažu da policija uništava arhive samo ako je na vidiku neki rat ili okupacija. Javnost zasad nije upozorena da predstoji nešto slično. Policija kanda nešto sluti. Inače ne bi seckala ili spaljivala svesku u kojoj je zabeleženo ko je kada ulazio u njeno ministarstvo. Hoće li time i prijatelji i neprijatelji doveka biti uskraćeni za obaveštenje o tome ko je jedne tihe majske noći pre dve godine dolazio da vidi Legiju? Neće. Svaka policija važne beleške pravi u više primeraka. Odnekud će, kad-tad, pored spiska okupljenih, izroniti i sadržaj njihove razmene mišljenja sa licem koje je te istorijske noći imalo čast da bude šišano i brijano u prisustvu vlasti. Neće biti da događaj nisu zabeležile bar dve skrivene kamere i da bar jedan snimak nije umnožen u dovoljno primeraka za razne potrebe. Što više vlast pokušava da nešto krije, cena sakrivenoga raste. Raste i iskušenje da se to unovči. Ko god bio njezin ministar, policija ne bi bila to što jeste kad ne bi prikupljala i pohranjivala podatke i o njemu. Sve policije sveta znaju da nikad nije naodmet beleška više. Čim je neko neporočniji i nedodirljiviji, tim važnije je naći mu neku mrljicu.