Biografija Ronalda Harvuda ima više dodirnih tačaka sa srpskom kulturom. Kao uglađeni Afrikanac u Beogradu bio je supervizor svoje drame Garderober kada se izvodila u Jugoslovenskom dramskom pozorištu sa Ljubom Tadićem i Petrom Kraljem u glavnim ulogama. Njegova serija Ceo svet je pozornica emitovana je na našem programu osamdesetih godina, a knjiga Istorija pozorišta odavno je obavezna literatura na Fakultetu dramskih umetnosti. Radio-televizija Srbije ekranizovala je njegovu dramu Majstor početkom ovog veka, a predstava Kvartet mnogo pre filma Dastina Hofmana postavljena je u Narodnom pozorištu u Beogradu. Dopisni je član Srpske akademije nauka i umetnosti.

U međuvremenu ova ikona teatrologije dvadesetog veka u novom veku postao je jedan od najtraženijih filmskih scenarista na svetu. Više puta je nominovan za Oskara, kojeg je dobio 2002. za Pijanistu Romana Polanskog. Sarađivao je sa Polanskim i na adaptaciji Čarlsa Dikensa (Oliver Tvist), sa Majkom Njuelom na adaptaciji Gabrijela Garsije Markesa (Ljubav u doba kolere), sa Majkom Fidžisom na adaptaciji Terensa Ratigana (Brouningova verzija), sa Ištvanom Saboom na Kome se prikloniti i adaptaciji Somerseta Moma (Biti Džulija), sa Bazom Lurmanom na Australiji, Normanom Džuisonom na Presudi, Džulijanom Šnabelom na filmu Ronilačko zvono i leptir.

Drama Kvartet priča je o ostarelim operskim pevačima smeštenim u starački dom za penzionisane muzičare. U sukobu sa svojom i tuđom memorijom ovi iskusni umetnici treba da otpevaju svoje slavno izvođenje vokalnog kvarteta iz Verdijevog Rigoleta, i tako prikupe novac za održanje penzionerskog doma. Međutim, ovaj kvartet nije pevao decenijama, a njihovi uzajamni odnosi eskalirali su u žarište emocionalnog rivalstva i profesionalne sujete. Ipak, da bi nagovorili najslavniju divu među njima da ponovo izvede čuvenu ariju, kolege joj se planski dodvoravaju, pa joj se i nesuđena ljubav iz kvarteta udvara iz istog interesa. Ove muzičke legende, u procepu između svoje senilnosti i istorijskog pamćenja, pokušaće da ponovo otpevaju Verdija, iako je njihov život više opera po sebi nego što njihovo izvođenje može to da postane. Muzika prošlosti previre po magli njihovih sećanja, pa oni više ne mogu da razlikuju sebe od istorije – dok su bili mladi, morali su da se bore za svoje mesto u istoriji muzike. Kao ostareli, moraju da se bore za mesto istorije u muzici budućnosti.

Šta nam poručuju komadi Ronalda Harvuda? Može se reći da posredstvom lakih nota Harvud tumači teoriju društvene, psihološke i političke zavere. Harvudove drame prezentuju situacije u kojima neposredna okolina junaka nehotice određuje njegovu poziciju u društvu. Romantičniji od Henrika Ibzena, ali hladnokrvniji od Grejema Grina, Harvud je ubeđen da ljudi koji nikad na zlo ne misle jesu predodređeni za zločin. Zli ljudi, iako na sve spremni, ne mogu da nas povrede nehotice, ali dobri prijatelji, svojim nesvesnim oponašanjem tuđih navika, u stanju su da slučajno i nevidljivo diskriminišu pojedince koji se izdvajaju iz normativnog ponašanja. Čak i kada ne govori direktno o politici, već o smeni pozorišnih generacija u filmu Biti Džulija ili direktno, preko isleđivanja nacističkih kolaboratora u filmu Kome se prikloniti/Talking sides, do analize društvene savesti pre i posle genocida nad Jevrejima u Pijanisti, kod Harvuda je prisutan utisak tihe salonske konspiracije, a taj skriveni totalitarizam nije prikazan kao sistem posmatranja i prisluškivanja, već kao stanje ignorisanja i ćutanja. Zamislite roman Agate Kristi bez ubistava. Baš u tom napetom književnom prostoru odigrava se verzija zločina iz pera Ronalda Harvuda.

Sva Harvudova dela su suptilni prikazi klasnih odnosa, slike neravnopravnosti između naslednika društvenog prostora i autora budućeg vremena. Prvi sebe vide u izdvojenom superlativu, drugi njih takođe vide, ali u statusnom poređenju. Kao što je Garderober drama o robovlasničkom odnosu između velikog glumca i njegovog malog garderobera, tako je i Kvartet priča o bespomoćnim velikanima koji su tek u starosti odustali od težnje ka savršenstvu, prihvatanjem granica ljudskih mogućnosti, spoznajom sopstvene slabosti. Kad su na svojoj koži osetili simptome inferiornosti, tada su konačno primetili ljude slabije od sebe u ogledalu.

Harvudovi junaci nas uveravaju u opasnost čak i kad nigde nema znakova vidljivog nasilja. Kao i Ibzen, Harvud analizira sukob između fizičkih prednosti zajednice i pojedinačnih vrednosti čoveka. Za razliku od intelektualnih vrednosti, fizička snaga (telesna, teritorijalna ili seksualna) manje se uzima u obzir, već se podrazumeva kao prirodno svojstvo društvene hijerarhije. Telesne veštine bivših gospodara, oficira, kraljeva i vitezova, predstavljaju skrivene kategorije društvenog nasleđa.

Paranoidnost je, po Harvudu, otpor protiv tajnih prednosti sistema, oličenih u narcisoidnosti plemstva, licemernosti pomodarskih grupa i prevrtljivosti mladalačkih čulnih interesa. Zato je stanje slabosti Harvudova omiljena tema, on je koristi da bi nam objasnio kako statusne promene u društvu ne moramo tražiti, već ih možemo pronaći u svakom čoveku koji je sledio motive svog tela u mladosti, i koji je sada protivnik tog istog tela u starosti.

Na kraju filma Biti Džulija, pošto je svojim glumačkim nastupom nadmašila mlađu konkurenciju i raskrinkala zaveru koja se kuvala iza kulisa njene premijere, Džulija je sela da popije pivo, sama u kafani, u osvit prvog čina Drugog svetskog rata. Iako fizički izgledi dramskog prostora nisu bili na njenoj strani, ona je istinom na sceni razotkrila prirodu društvene igre koja se igrala bez njenog znanja. Mi, gledaoci obe predstave, kao publika na sceni i svedoci iza scene, videli smo njenu ličnost od suza, znoja i krvi i shvatili da se iza imena Julije nalazi lice koje je odbacilo masku prošlosti i okrenulo se pozorištu budućnosti. To je pravo lice Ronalda Harvuda, lice Viktorije.