Vizantijski i drugi snovi

Vizantijski san (Matica iseljenika Srbije) nova je zbirka pesama Vere Srbinović, pesnikinje koja više decenija živi u Hagu, ali je prisutna na našoj književnoj sceni, još od prve zbirke poezije, Nezaključane kapije, koja se pojavila u Matici srpskoj 1961. godine. Trideset godina kasnije, pojavila se nova zbirka njenih stihova, Pesme srmene, a zatim slede zbirke Krila sudbine(Prosveta), Nevidljivo vreme (KOV), Rebra duše (Prosveta), Otvaram prozor(KOV), Kristalni talisman (Prosveta), Serafimi svetlosti(Prosveta), Oblaci (KOV), Beli hrtovi(Prosveta), Katkad (KOV), Rubini nara(Prosveta), Anđeo u oblak obučen(Gramatik).

Molitva

Tako daleko sićušna sam

A blizu Tebi ništavna

Molim Ti se zakrili

Moje čedo i zaštiti ga

Odavno izgubilo je put

Muke su mnoge i zamke

Ovog bitisanja i sveta

Tolike usamljenosti

Sile su Tvoje bezmerne

Čuvaj ga od iskušenja

I ja dugo nevoljna

Činih sve za iskupljenja

Pomeni Gospodaru

Neka dela dobra reči

Što izustih u noćima nesna

Ja bih da se pokajem

Da balsam pronađem

Za isceljenje

Krivicu primam i podviženje

Samo da dušu čeda i nadeždu

Oporavim i vratim

2004.

Baš kao i naslovi njenih zbirki, u kojima pesnikinja doziva Vizantiju, otključava kapije starih i zaboravljenih predela, prizora, svetova i u novoj zbirci, Vera Srbinović nastavlja da piše poeziju filigrantske finoće, čistim jezikom i bogatom metaforikom.
Pesme u zbirci Vizantijski san su i elegije, ali i i snoviđenja (poput pesama slikarke Milene Pavlović Barili), u njima pesnikinja ulazi u svetove „tolike usamljenosti“, u kojima se još samo čuje „topot libanskih i rimskih konjanika i odjekuju perle rasutih, dalekih pesama“. „Podzemni svet i svet ispod Vlašića“ ukrštaju se u zbirci Vizantijski san, koja molskom intonacijom i brušenim jezikom uspeva da čitaocu prenese tihu tugu egzistencije, lepotu stvaranja i ozarenje iskupljenja.